Maukati i/ili mjaukati

U ovom postu ću predstaviti samo neke nedoumice na koje sam nailazila čitajući razne knjige. Meni su bille zanimljive i želim da ih podelim i sa vama:

Zahvaliti, zahvaljivati, ne: zahvaliti se, zahvaljivati se (osim kad znači odreći se, npr. „Zahvalio se na časti, predlažući da mesto njega uzmu nekog mlađeg“).

Zahvaljujući, stilski je neprikladno upotrebljavati ovu reč za negativne pojave (zahvaljujući nestašici, zahvaljujući slabom zdravlju, zahvaljujući kritikama I sl.): treba reći zbog, usled, pod dejstvom, itd.

Servis i serviz - PR dopušta i serviz u značenju „garniture istovrsnih predmeta“. P 2010 izjednačava ova dva oblika.

Greška - dat. grešci, gen, mn. grešaka.

Popodne, -eva, tog popodneva, ali odvojeno kao odredba 

– Dođi po podne.

Popola – pril. preseći, podeliti na dva približno jednaka dela.

Nagotovs, uzv. i pril.: Puške – nagotovs! – (držati oružje) P 2010;

P 1960 i 1993; na gotovs.

Napomena: pošto nema reči gotovs, bolje je pisati sastavljeno.

Maukati, maučem (imp. Mauči!) – nesvr. Oglašavati se maukom, mijaukati.

Mjaukati, mjaučem nesvr. onom. 1. Ispuštati mjauk, oglašavati se mjaukom (o mački ili o čoveku kad je oponaša), maukati.

Broj 6:

Broj 6 ponekad baš ume da zbuni čoveka:

„Šezdeset i jedan sat do isteka kazne“, kaže on tupo.

Šest – šezdeset – šeststo.

Skazaljka i kazaljka – isp. kazaljka; P 2010: skazaljka, pored kazaljka.

Napomena: Kazaljka je rasprostranjenija reč i sa više značenja u RSANU.

Nećaka i nećakinja:

Nećaka, dat. –ki, vok. –ko, gen. mn. –ka.

Nećakinja, u PRMS nema ove imenice, u SER (spski el. rečnik) – Motiv te slike je popodnevni sastanak baronice Moskon sa njenim nećakinjama na verandi zamka (Bih., Knjiž. 3, 379).

Naišla sam na sajt spa centra u Kovačici koji nudi vožnju biciklova 30 min. Ne budem lenja i napišem im imejl i ukažem na grešku.

Bicikl – PMS 2010: gen. mn. bicikala, bolje nego bicikla; od fr. bicycle;

Nepravilno je reći bicikla.

Prijatnu i ugodnu vožnju vam želim!

Skraćenice

Kako bi se prilikom pisanja uštedelo u prostoru, a u govoru u vremenu, reči se skraćuju. Kako ne bi došlo do problema u razumevanju teksta, treba biti uzdržan prilikom skraćivanja reči. Kako se tekst ne bi narušio stilski (u našem slučaju pri prevođenju književnih tekstova) nužno je pridržavati se određenih pravila skraćivanja.

Ovaj put neće biti govora o opštim skraćenicama, kao što su:

g. –  godina, ili gospodin

gg. – gospoda (kao znak množine)

o. m. – ovog meseca

v. – vidi ili vek

n. d. – navedeno delo

i dr. – i drugi (i drugo)

dr – doktor

itd. – i tako dalje

U tekstovima šire namene sreću se skraćenice latinskih izraza; o njima će ovde biti reči.

Neke od njih imaju i odgovarajuću srpsku zamenu:

a. a. – ad acta „među spise“ (staviti u arhivu);

cf. – confer, domaće zamene su up. – uporedi i isp. – isporedi;

etc. – et cetera, domaće zamene itd. – i tako dalje, i dr. – i drugo;

k. o. – knock out (engl.) „nokaut“, „nokautom“;

l. c. – loco citato „na navedenom mestu“ (pri ponovnom citiranju);

o. c. – opus citatum, domaće zamene n. d./n. dj. – navedeno delo/djelo;

L. S. – locus sigilli „mesto pečata“, zamenjuje se našim M. P. – m(j)esto pečata;

N. B. (NB) – nota bene „napomena, primedba“, „beleška“ (retko se sreće preslovljavanje u ćirilicu Н. Б., НБ);

N. N. – nomen nescio „ne znam ime“ (neko nepoznat), upotrebljava se i kad se ne zna ili ne želi otkriti autor teksta;

P. S. – post scriptum (i ćir. П. С./ПС) „postskriptum“ (= posle svega, naknadno dopisano);

s. l. – sine loco „bez mesta“, npr. u podacima o knjizi u kojoj nije navedeno mesto njenog štampanja;

s. v. – sub voce „pod rečju“, kad se u rečenicama i enciklopedijama upućuje pod kojom je odrednicom dat neki podatak.

Не гази ћирилицу!

Tрадиционално писмо српског језика јесте српска ћирилица, настала тако што су из руске грађанске ћирилице, којом се писало на славеносрпском језику до књижевнојезичке реформе Вука Караџића, нека слова изостављена, а нека су додата и уведен је принцип да свако слово означава по један глас (прецизније: свака графема једну фонему).

Вук Карџић је за српску ћирилицу смислио нова слова Њ и Љ, а увео је и слова Ђ, Ј, Ћ, Џ, која су већ постојала у неким старијим текстовима или у латиници (Ј). 

Сва друга слова данашње српске ћирилице преузета су из руске грађанске ћирилице као писма славеносрпског језика.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), а потом и југословенске државе, у Србији и Црној Гори нагло се почела ширити употреба латинице, потискивање ћирилице у корист латинице наставило се током свих потоњих година.

Српска ћирилица је службено писмо српског језика: "У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава." (Члан 10 Устава Републике Србије, 2006.)

У јавној употреби данас су и српска ћирилица (ређе) и српскохрватска латиница (чешће). С обзиром на значај ћирилице за српски културни идентитет, њено потискивање из јавне употребе је штетно за неговање и развој тог идентитета. Зато тај процес треба зауставити, а ћирилици треба дати место које јој у српској култури традиционално припада.

#ДанПисмености

Извор: Нормативна граматика српског језика, Матица српска