Vala baš

Kad čujete nekakvu reč, da li se zapitate kojim sve putevima mora da je prošla kako bi stigla u naš jezik? 

Ja o tome razmišljam često, ali to mi je i posao, na kraju. 

Skoro je u razgovoru prijateljica upotrebila izraz vala baš, i dodala: „Ne znam uopšte odakle mi ovo vala baš, inače ga ne upotrebljavam. Zanima me baš poreklo ove reči vala.“

Vala – pril. (tur. Vallah, vallahi); varijante: valaka, valah(a), valahi

Bogme, odista, zaista, baš

      Vala, to je baš dobra pesma... a dobro je i ispevaše. (Janko Veselinović, celokupna dela)

Valah(a) i valahi – pril. 1. Valah i njemu nije nikad loše bilo od raje. (Avramović S. BK 1896.)

Koliko često vi govorite vala baš? 

„Beda i sjaj prevođenja“

„Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna književnost, kojoj više ništa ne treba nego je vjerno, čisto i nepokvareno skupiti, ali u pisanju pripovjedaka već treba misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome ukusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpkom rječniku kako je to za mene teško.“ - Vuk Stefanović Karadžić

Vuk Karadžić je radio istovremeno na dva polja: sakupljao, dorađivao pripovetke iz usmene tradicije i prevodio ih ili davao da se prevode na nemački, sa ciljem da one budu prenete dalje u Evropu.

Za razliku od poezije, koju mu je govorio narod sa sela, priče su mu pričali mahom ljudi iz grada. Jedna od osobenosti Vukovog stila jeste isključivanje zavisnih rečenica i njihovo zamenjivanje prostim. Ponekad je menjao raspored delova priče, nekad uključivao nove detalje ili proširivao priču da bi postigao psihološko nijansiranje likova.  

Početak tridesetih godina prošlog veka, bilo je vreme pogodno za prihvatanje novih stavova i postupaka, vreme kada su se rađale nove ideje. Kao odjek tog vremena, nastao je tekst Ortege i Gaseta*, Beda i sjaj prevođenja (1939).

Ortegine ideje o jeziku, upućuju nas na to kako da tumačimo njegove ideje o prevođenju.  Ovaj ogled često je predmet razmišljanja i zavređuje ocene koje idu od krajnje negativnih, da je to „jedan od tekstova koji su naneli najviše štete teoriji prevođenja“, pa sve do mišljenja u kojima ga nazivaju „najprivlačnijim razmišljanjima o prevođenju u moderno vreme“.

 Njegove najznačajnije tačke:

1.       Nemoguće je u potpunosti preneti tekst u drugi jezik.

2.       Nema recepta koji može poslužiti za svaki prevod, presudna je prevodilačka odluka.

3.       Prevođenje doprinosi smanjenju napetosti između jezičkih sistema i zbližavanju među jezicima.

Pored Ortege i Gaseta, imamo Benjamina Valtera** i Zadatak prevodioca. To je predgovor koji je Benjamin napisao uz svoj prevod Bodlera. Tačnije, reč je o ponovnom prevodu „Cveća zla“.

Ovaj predgovor uneo je potrese u misao o prevođenju, o jeziku i književnosti. Ovaj predgovor, kada se pažljivije pročita, uopšte ne govori o prevodiocu, već o prevođenju.

U utemeljivanju traduktologije (nauka o prevođenju), značajnu ulogu imao je Antoan Berman***, Prevođenje i slovo ili konačište za dalekog. I to ne samo u francuskom jezičkom području. 

Bermanovo delo Kušanje stranca posvećeno je nemačkim romantičarskim teorijama prevođenja.

„Suština prevođenja je u tome da bude otvaranje, dijalog, mešanje, decentriranje. Ono ili predstavlja uspostavljanje odnosa ili nije ništa.“

Delo Bermana podrazumeva uvođenje iskustva u teoriju, i, s druge strane, teorije u iskustvo.

* Hose Ortega i Gaset (José Ortega y Gasset, 1883-1955); španski filozof i esejista.

** Benjamin Valter (Benjamin Walter, 1892-1940); nemački filozof, književnik i prevodilac.

*** Antoan Berman (Antoine Berman, 1942-1991); francuski filozof, prevodilac, istoričar i teoretičar prevođenja.

Korisna literatura:

Aleksandra Mančić, Prevod i kritika, Institut za književnost i umetnost, 2010.

Benjamin Valter, Prevodiočev zadatak, Reč br. 47/48, jul-avgust 1998.

Berman, Antoan, Prevođenje i slovo ili Konačište za dalekog. Rad / AAOM, Beograd, 2004.

Ortega i Gaset, Hose, Beda i sjaj prevođenja, Rad / AAOM, Beograd, 2004,

Popović, Miodrag, Vuk Stef. Karadžić, 1787-1864. Nolit, Beograd, 1987.

#Prevod #Pravopis #Lektura 

Malo brojevi, malo kongruencija

Već neko vreme razmišljam o kongruenciji i na koji način da je objasnim drugima. Većinom su objašnjenja malo komplikovana, a tek kad pogledate primere, skroz je zbunjujuća.

Više puta mi se dešavalo da hoću da napišem rečenicu, ali me uvek muči to slaganje u broju. U redu ako su sve imenice samo u ženskom, samo u muškom ili srednjem rodu, u jednini ili množini. Ali problem nastaje kada se sve to izmeša.

Verujem da ste i vi bili u sličnoj situaciji, pa onda izbrišete sve to što ste napisali i nekako preformulišete da to bude gramatički pravilno. 

Imam jedan primer koji pomalo blesavo zvuči, ali mislim da će biti dobar, i da će razrešiti ovu začkoljicu zauvek.

Ali pre svega, šta je kongruencija?

Kongruencija je slaganje promenljivih reči (prideva, pridevskih zamenica, glagola i promenljivih brojeva) sa imenicom ili imeničkom zamenicom uz koju stoje.

Kongruencija s brojevima:

Dve knjige i dva stola (koji) su uništeni.

Dve knjige, dva stola i tri praseta (koji) su nestali.

Ukoliko niste sigurni, znajte da muški rod uvek preovlađuje.

Maukati i/ili mjaukati

U ovom postu ću predstaviti samo neke nedoumice na koje sam nailazila čitajući razne knjige. Meni su bille zanimljive i želim da ih podelim i sa vama:

Zahvaliti, zahvaljivati, ne: zahvaliti se, zahvaljivati se (osim kad znači odreći se, npr. „Zahvalio se na časti, predlažući da mesto njega uzmu nekog mlađeg“).

Zahvaljujući, stilski je neprikladno upotrebljavati ovu reč za negativne pojave (zahvaljujući nestašici, zahvaljujući slabom zdravlju, zahvaljujući kritikama I sl.): treba reći zbog, usled, pod dejstvom, itd.

Servis i serviz - PR dopušta i serviz u značenju „garniture istovrsnih predmeta“. P 2010 izjednačava ova dva oblika.

Greška - dat. grešci, gen, mn. grešaka.

Popodne, -eva, tog popodneva, ali odvojeno kao odredba 

– Dođi po podne.

Popola – pril. preseći, podeliti na dva približno jednaka dela.

Nagotovs, uzv. i pril.: Puške – nagotovs! – (držati oružje) P 2010;

P 1960 i 1993; na gotovs.

Napomena: pošto nema reči gotovs, bolje je pisati sastavljeno.

Maukati, maučem (imp. Mauči!) – nesvr. Oglašavati se maukom, mijaukati.

Mjaukati, mjaučem nesvr. onom. 1. Ispuštati mjauk, oglašavati se mjaukom (o mački ili o čoveku kad je oponaša), maukati.

Broj 6:

Broj 6 ponekad baš ume da zbuni čoveka:

„Šezdeset i jedan sat do isteka kazne“, kaže on tupo.

Šest – šezdeset – šeststo.

Skazaljka i kazaljka – isp. kazaljka; P 2010: skazaljka, pored kazaljka.

Napomena: Kazaljka je rasprostranjenija reč i sa više značenja u RSANU.

Nećaka i nećakinja:

Nećaka, dat. –ki, vok. –ko, gen. mn. –ka.

Nećakinja, u PRMS nema ove imenice, u SER (spski el. rečnik) – Motiv te slike je popodnevni sastanak baronice Moskon sa njenim nećakinjama na verandi zamka (Bih., Knjiž. 3, 379).

Naišla sam na sajt spa centra u Kovačici koji nudi vožnju biciklova 30 min. Ne budem lenja i napišem im imejl i ukažem na grešku.

Bicikl – PMS 2010: gen. mn. bicikala, bolje nego bicikla; od fr. bicycle;

Nepravilno je reći bicikla.

Prijatnu i ugodnu vožnju vam želim!

Skraćenice

Kako bi se prilikom pisanja uštedelo u prostoru, a u govoru u vremenu, reči se skraćuju. Kako ne bi došlo do problema u razumevanju teksta, treba biti uzdržan prilikom skraćivanja reči. Kako se tekst ne bi narušio stilski (u našem slučaju pri prevođenju književnih tekstova) nužno je pridržavati se određenih pravila skraćivanja.

Ovaj put neće biti govora o opštim skraćenicama, kao što su:

g. –  godina, ili gospodin

gg. – gospoda (kao znak množine)

o. m. – ovog meseca

v. – vidi ili vek

n. d. – navedeno delo

i dr. – i drugi (i drugo)

dr – doktor

itd. – i tako dalje

U tekstovima šire namene sreću se skraćenice latinskih izraza; o njima će ovde biti reči.

Neke od njih imaju i odgovarajuću srpsku zamenu:

a. a. – ad acta „među spise“ (staviti u arhivu);

cf. – confer, domaće zamene su up. – uporedi i isp. – isporedi;

etc. – et cetera, domaće zamene itd. – i tako dalje, i dr. – i drugo;

k. o. – knock out (engl.) „nokaut“, „nokautom“;

l. c. – loco citato „na navedenom mestu“ (pri ponovnom citiranju);

o. c. – opus citatum, domaće zamene n. d./n. dj. – navedeno delo/djelo;

L. S. – locus sigilli „mesto pečata“, zamenjuje se našim M. P. – m(j)esto pečata;

N. B. (NB) – nota bene „napomena, primedba“, „beleška“ (retko se sreće preslovljavanje u ćirilicu Н. Б., НБ);

N. N. – nomen nescio „ne znam ime“ (neko nepoznat), upotrebljava se i kad se ne zna ili ne želi otkriti autor teksta;

P. S. – post scriptum (i ćir. П. С./ПС) „postskriptum“ (= posle svega, naknadno dopisano);

s. l. – sine loco „bez mesta“, npr. u podacima o knjizi u kojoj nije navedeno mesto njenog štampanja;

s. v. – sub voce „pod rečju“, kad se u rečenicama i enciklopedijama upućuje pod kojom je odrednicom dat neki podatak.

Не гази ћирилицу!

Tрадиционално писмо српског језика јесте српска ћирилица, настала тако што су из руске грађанске ћирилице, којом се писало на славеносрпском језику до књижевнојезичке реформе Вука Караџића, нека слова изостављена, а нека су додата и уведен је принцип да свако слово означава по један глас (прецизније: свака графема једну фонему).

Вук Карџић је за српску ћирилицу смислио нова слова Њ и Љ, а увео је и слова Ђ, Ј, Ћ, Џ, која су већ постојала у неким старијим текстовима или у латиници (Ј). 

Сва друга слова данашње српске ћирилице преузета су из руске грађанске ћирилице као писма славеносрпског језика.

После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), а потом и југословенске државе, у Србији и Црној Гори нагло се почела ширити употреба латинице, потискивање ћирилице у корист латинице наставило се током свих потоњих година.

Српска ћирилица је службено писмо српског језика: "У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава." (Члан 10 Устава Републике Србије, 2006.)

У јавној употреби данас су и српска ћирилица (ређе) и српскохрватска латиница (чешће). С обзиром на значај ћирилице за српски културни идентитет, њено потискивање из јавне употребе је штетно за неговање и развој тог идентитета. Зато тај процес треба зауставити, а ћирилици треба дати место које јој у српској култури традиционално припада.

#ДанПисмености

Извор: Нормативна граматика српског језика, Матица српска

Različite metode prevođenja

S obzirom na to, da sam u prethodnim postovima dosta pominjala Benjamina, Šlajermahera, Borhesa... Htela bih da podelim Šlajermaherovu teoriju prevođenja.

Smatram da svaki prevodilac treba da bude upoznat sa teorijom ovog filozofa.

Friedrich Daniel Ernst Schleiermacher (1768–1834), nemački filozof, teolog, pedagog.   

Tekst koji, kako tvrdi Džordž Stajner (Steiner, After Babel), predstavlja početak modernog pristupa prevođenju zato što prevođenje stavlja u širi okvir filozofije jezika, zapravo je govor koji Šlajermaher drži pred Akademijom nauka u Berlinu, i to u prilikama koje ne idu nužno naruku takvoj vrsti novatorstva. - Aleksandra Bajazetov-Vučen, „Strana sličnost“ i prevođenje kao korak ka stranom: Šlajermaherova teorija prevođenja

 Schleiermacher, Različite metode prevođenja 

Doslovno prevođenje

Prevod nije, kao što je to književno delo, uronjen, da tako kažemo, u unutrašnjost šumskog masivnog jezika, nego je izvan njega, i ne zadirući u njega poziva original na ono jedinstveno mesto gde, svaki put, odjek u sopstvenom jeziku može da prenese sazvučavanje dela na stranom jeziku.

Valter Benjamin

Š

to se tiče doslovnog prevođenja, ili prevođenja duha, pored Benjamina, još je zanimljiviji Borhes. Koji često u svojim pričama i esejima pominje prevođenje slova ili prevođenje duha. (Prevodioci Hiljadu i jedne noći).

Borhes rado govori o prevođenju slova i prevođenju duha. Napisao je priču koja se zove Pjer Menar, pisac Kihota. Svi znamo ko je napisao Don Kihota. O čemu se radi? Jedan intelektualac je dao sebi zadatak da napiše Don Kihota. Ne da ga prepiše, nego napiše. Smatra da ako se čovek usredsredi na svoju temu, da je to moguće. Pjer Menar ima svoje kriterijume koje izlaže.

Servantesov i Menarov tekst verbalno su identični, ali je ovaj drugi gotovo beskrajno bogatiji. Nejasniji, reći će smutljivci. Ali upravo u nejasnoći leži bogatstvo. (Horhe Luis Borhes, Pierre Menard, autor del Quijote, 1939)

Borhes hvali prevodioce koji odstupaju od slova. Ali hvali i one koji su verni. Ali one koji puste mašti na volju, hvali malo više. Da li je to njegov stav o prevođenju ili je to njegova igra, to je teško reći. Hvali Mardrusa*, jednog od prevodilaca Hiljadu i jedne noći, koji se raspisao i više nego što treba. Ili kod Bartona* (npr. u Hiljadu i jednoj noći jedna priča je na dvanaest strana, a kod Bartona na trideset). On je dopisivao. Isti je slučaj bio i sa Mirisnim vrtom*. Barton je Mirisni vrt preveo sa francuskog, jedno poglavlje ima dve i po strane, kod Bartona je na „dvadeset i pet strana”. Dodavao je svašta što zna o Istoku, itd.

Borhes nije znao za Vinavera* kod nas, koji je preveo samo jedan deo Hiljadu i jedne noći, ali je Vinaver prevodio sa francuskog, i to sa Mardrusovog prevoda. Mardrusov prevod sa svojom maštom i komocijom, Vinaveru je više odgovarao nego neki drugi prevod. A onda ga je još više doradio. Vinaverov prevod koji je lep, jedva da se podudara sa pričom iz Hiljadu i jedne noći.

Recimo Vidojkovićev* prevod sa ruskog, a jedan ruski Jevrejin ga je preveo vrlo doslovno sa arapskog, a i Vidojković je bio prevodilac koji je izuzetno poštovao doslovnost prevoda. Dok njegov prevod čitamo, znamo da možemo da se oslonimo na sadržaj priče. I imamo Vinaverov prevod, koji jedva možemo da prepoznamo.

Ali se ne može reći da je Vinaver bio loš prevodilac. Prevodio je Rableovog Gargantuu i Pantagruela, Kerolovu Alisu u zemlji čuda.

Kako ćemo neku rečenicu da prevedemo doslovno? U jezicima u kojima se sintaksa više-manje podudara, nekako i možemo, a tamo gde se ne podudara kao što su nemački, japanski, arapski, kako ćemo tu?

 A i tamo gde se podudara, neki jezici se klasiraju na složenim glagolima, kao slovenski jezici. Složeni glagoli kao poispreskakivati (odskočiti). Kako će to da iskaže engleski, francuski, španski, arapski, nemački? Kako definisati to doslovno prevođenje? Postoje pristalice ideje da je doslovno prevođenje jedna sintagma koja sama po sebi iziskuje da se ne shvati doslovno. Jer doslovan prevod je moguć samo kada je za specijalne analitičke i naučne svrhe.

Preveden duh je kad savremeni književni tekst podleže pravilima izraza i stila, ali ako je time napušteno slovo, i mi prevedemo nešto drugo od onoga što je pisac rekao, onda to nije u redu. Postoje rečenice u kojima možemo da odemo u neka vinuća pobočna i da od toga napravimo nešto drugo. To nije veran prevod, iako je veran prevod metafora. Ne postoji. Pod vernim prevodom se misli na doslovan. Ali i ako se ne misli na doslovan prevod, nego da je veran prevod u kojem se poštuje i slovo i duh, koji lavira između toga dvoga i ostaje se verno jezičkom izrazu koliko god je to moguće. U kojem se ne prepričava slobodno i komotno. Prevođenje je malo viši zadatak, a ne samo prepričavanje.

Treba da se prenese jezička tvar, da ostanemo što tešnje vezani sa izvorno jezičkom tvari. To je poenta.    

* Jean-Charles Mardrus (1868–1949), rođen u Kairu, prevodilac priča Hiljadu i jedne noći sa arapskog na francuski

* Sir Richard Francis Burton (1821-1890), britanski prevodilac, pisac, orijentalista, geografičar. Prevodilac Hiljadu i jedne noći

* Mirisni vrt ljubavne strasti, Šejh Nefzavi, Laguna 2014. Sa arapskog preveo Srpko Leštarić

* Stanislav Vinaver (1891-1955), srpski pesnik i prevodilac. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela.

* Marko Vidojković (1895-1964), prevodilac sa ruskog i francuskog jezika. Sa ruskog jezika preveo Hiljadu i jednu noć

  

Saradnja lektora i prevodioca

U ovom postu govorimo o saradnji lektora i prevodioca. 

Lektor može da uradi lekturu na papiru (lektorskim znakovima), ali i da je uradi u Wordu sa Track Changes.

Saradnja između lektora i prevodioca mora da bude uljudna, obostrana, jer ona je uvek korisna. 

Lektor i prevodilac treba da se dogovaraju, da učtivo komuniciraju, s uzajamnim poštovanjem.

S obzirom na to da su lektori gotovo po definiciji skloni purizmu, a autori nisu lišeni taštine, može doći do neslaganja oko likova pojedinih reči i stilskih rešenja.

Dubleti:

Ujutru i ujutro; uvo i uho; i sve što je PP je dozvoljeno. Prevodilac ima pravo izbora, a lektor u slučaju upotrebe dubleta ne bi trebao da se meša.

Upotreba starinskih izraza ponekad obogaćuje i osvežava, ali sa druge strane neko smatra da je savremenija leksika bolja. Sve je to stvar ukusa. Na prevodiocu je da udari prevodilački pečat.

U mnogim jezicima sveta participi su sačuvani, u srpskom nisu. Sa Vukovom reformom mi smo „prosuli“ participe, i sad se srpski „grči“ i kuburi bez participa.

Npr:

Svaki dolaznik u centar - Svi koji dolaze u centar. 

Dolaznik je imenica koja u sebi sadrži relativnu rečenicu kao svaki particip (koji je došao – to je dolaznik);

Hajde da malo protresemo, prodrmamo jezičku situaciju, jer srpski nastoji i preko glagolskih priloga (sadašnjeg i prošlog), pokušava na mala vrata da uvede participe (tu i tamo, čak i od povratnih glagola bez povratne zamenice). Jedan lektor bi trebalo da ima širi pogled na jezik kao kad je u pitanju ovaj primer.

"It’s raining cats and dogs"

Poreklo:

Interesantna fraza iako se ne zna njeno tačno poreklo, postoje samo derivacije.

Fraza nije povezana sa poznatom netrpeljivošću između pasa i mačaka, kao što je to npr. u frazi 
fight like cat and dog. – živeti, gledati se ko pas i mačka (živeti u stalnom neprijateljstvu).

Čak i da je smisao fraze bukvalan, nije zabeležen slučaj gde su psi i mačke pali s neba. 

Mnogo je verovatnije da je fraza raining cats and dogs nastala od činjenice da je u prljavim ulicama u 17. i 18. veku u Engleskoj jaka kiša povremeno nosila uginule životinje i druge otpatke. Životinje nisu pale s neba, ali prizor uginulih mačaka i pasa kako plutaju u oluji moglo je izazvati kovanje ove živopisne fraze.

Džonatan Svift, irski književnik i satiričar (Guliverova putovanja), opisao je takav događaj u svojoj satiričnoj poemi A description of a Citz Shower, prvi put objavljenoj 1710. u časopisu Tatler. Poema je osuđivala savremeno londonsko društvo i o njenom značenju se mnogo raspravljalo. Poema je metaforična i ne opisuje posebnu poplavu, čini se da, u opisu životinjskih leševa koje nosi voda, Svift mislio na događaj za koji je smatrao da će njegovi čitaoci prepoznati bez problema:

Now in contiguous Drops the Flood comes down,
Threat'ning with Deluge this devoted Town.
...
Now from all Parts the swelling Kennels flow,
And bear their Trophies with them as they go:
Filth of all Hues and Odours seem to tell
What Street they sail'd from, by their Sight and Smell.
They, as each Torrent drives, with rapid Force,
From Smithfield or St. Pulchre's shape their Course,
And in huge Confluent join'd at Snow-Hill Ridge,
Fall from the Conduit, prone to Holbourn-Bridge.
Sweeping from Butchers Stalls, Dung, Guts, and Blood,
Drown'd Puppies, stinking Sprats, all drench'd in Mud,
Dead Cats and Turnip-Tops come tumbling down the Flood.

Znamo da je fraza upotrebljena u izmenjenom obliku 1653. kada se komedija Ričarda Broma The Citz Wit or Woman Wears the Breeches odnosila na olujno vreme sa rečenicom:

It shall raine... Dogs and Polecats.

Polecat (tvor) nije poput mačaka, ali pre je sličnost među njima u lingvističkom smislu nego u veterinarskom i očito je da je Bromova verzija u suštini ista fraza. Prvo pojavljivanje, trenutno korišćene verzije, bilo je u Sviftovoj zbirci A Complete Collection of Polite and Ingenious Conversation iz 1738:

I know Sir John will go, though he was sure it would rain cats and dogs.

Činjenica na koju je Svift ukazivao nekoliko godina ranije, na ulice kojima protiču uginule životinje, danas je rain cats and dogs dobar dokaz da je loša kanalizacija bila uzrok nastanka ove fraze koju koristimo.

Izvor: Gary Martin, Meaning and Origins 

      

„Teorija prevođenja“

O prevođenju sa arabistom Srpkom Leštarićem (dobitnik nagrade Miloš N. Đurić, za prevod romana sa arapskog jezika Nagiba Mahfuza Deca naše ulice (Službeni glasnik))

Prevodiočeva sloboda ograničena je samo njegovim ličnim doživljajem originala, a tu njivu još niko nije jasno omeđio, niti će je iko ikada do kraja preorati. - S. L. 

http://srpkolestaric.com/ 

Postoje dva glavna stava u „teoriji prevođenja“ (termin nije svestrano prihvaćen, jer postoje ljudi koji misle da ne postoji takva stvar kao teorija prevođenja (translatologija)).

U tom nekom korpusu razmišljanja koji bismo zvali teorijom prevođenja, postoje dva osnovna stava šta raditi kod prevođenja, naročito kod stvari koje se veoma razlikuju – idiomi, frazeologizmi.

Lije kiša kao iz kabla. (Gde su tu električni kablovi, i da li je to možda od engleskog cord?)

kabao – vedro, kofa; kabao – kabla; (kratkouzlazni na prvom slogu)

Ljudi su izgubili vezu sa smislom tog frazeologizma.

It’s raining cats and dogs. 

Na japanskom, u bukvalnom prevodu na srpski: „Kišine noge su postale duge.“

Kada Englez prevodi sa srpskog lije kiša kao iz kabla, on mora da zna reč kabao i da zna da su to cats and dogs; isto tako kad se prevodi sa japanskog, bilo na srpski bilo na engleski, mora se prepoznati da su to cats and dogs, a na srpskom da lije kiša kao iz kabla.

Mora se prihvatiti da je uobičajeno u prevodilačkoj praksi, u celom svetu i celoj istoriji čovečanstva, da se takve frazeme prevode odgovarajućim u tom jeziku –  jeziku prevoda.

Takvi frazeologizmi se prevode odgovarajućim frazeologizmima iz jezika prevoda.

Ali postoji čitav niz stvari gde se nije stvorila navika ili ne možemo it’s raining cats and dogs na srpski da prevedemo da to kiši i po psu i po mački. Na engleski bismo mogli da prevedemo da lije kiša kao iz kabla, to ne bi bio neki problem. Ali ovo englesko se ne bi razumelo nikako. Vidi se da kiša lije opasno, ali što baš po psima i mačkama? Međutim, postoje frazeme koje jezik prevoda ne poznaje, a ipak je prijemčiv za njih. Zapravo, u celoj istoriji prevođenja imali smo toliko hiljada slučajeva gde su prevodioci jednim približno bukvalnim prevodom preneli tu mustru, u jezik prevoda, u narod. Uostalom, tu je Grčka; toliko stvari koje su iz grčkog preuzete, ne samo u srpski, nego i u sve evropske jezike. 

Mi kao manji narodi nismo ostavljali, sejali svoje uzore toliko okolo, ali velike nacije jesu kao: Francuzi, Englezi, Nemci, Italijani. Njihovi nekakvi izrazi su se prenosili i preneli se. I višesložni izrazi i termini.

Prevodilaštvo je drugi najstariji zanat na svetu, ali do dana današnjeg neki univerzalni i definitivni odgovor na to pitanje šta raditi sa takvim izrazima koji odstupaju od našeg mentaliteta i poimanja, ali koji su ipak prihvatljivi i mogu se prepoznati, šta raditi s njima?

O tome, Šlajermaher* i Benjamin Valter**, imaju svaki svoje delo, koja su prevedena na srpski. Glavna stvar može se svesti na sledeće: čitalac se privodi originalu; to znači, prenosi se original približno dosledno, svaka reč tog izraza je preneta doslovno.

Ako je izraz prenet približno bukvalno onda se to zove privođenje čitaoca tekstu ili privođenje čitaoca jeziku originala; i drugi princip je privođenje originala jeziku prevoda – to znači kada englesko it’s raining cats and dogs na srpski prevedemo lije kiša kao iz kabla. Ta dva principa, pristupa gledanja na izraze, kod pojedinačnih reči manje dolazi do izražaja, jer reči su različite po vrsti i tu imenice prevodimo imenicama, zamenice zamenicama, itd.

Niko neće postaviti pitanje prevođenja reči za reč, glagola za glagol, ali kada su izrazi koji su sastavljeni više od jedne reči onda te reči spregnute u izrazu u svojoj originalnoj formi, tu se povezale, takoreći malterisale, onda ne možemo prenositi reč po reč, i onda je tu reč o privođenju čitaoca jeziku originala. Onda se postavlja pitanje, zašto to činiti? Zato što one obogaćuju formu izražavanja u drugim jezicima. Naročito tu su susedni jezici koji su uticali preko nacionalnih granica, itd. A svetski jezici preko literature. Sanskrt, indijski, persijski, arapski kroz svoje obrasce pripovedanja takođe su uticali veoma mnogo.  

Prevod je uglavnom veran, prenosi priču takvu kakva jeste u datoj verziji, nastojeći da bude u duhu srpskog pripovednog jezika.

Pri tome valja imati na umu da je tzv. vernost prevoda puka metafora, čija konstrukcija nema snage da ponese teret naučnog termina. U svom slavnom eseju Prevodioci Hiljadu i jedne noći*** Borhes navodi i ove reči: „Prevesti duh [izvornika] tako je golema i sablasna nakana da lako može biti sasvim bezopasna; prevesti slovo iziskuje tako ekstravagantnu preciznost da nema bojazni da bi to iko ikada mogao preduzeti.“ 

Klasici teorije prevođenja Šlajermaher, Benjamin, Berman i Mešonik složno ističu da se prevodilac koji prevodi duh priklanja čitaocu, dok je onaj koji prevodi slovo skloniji piscu. Sami prevodioci pak vole da kažu da je prevođenje – stanje duha određeno nepripadanjem.  –  Srpko Leštarić

 * Fridrih Šlajermaher, O različitim metodima prevođenja

** Benjamin, Uloga prevodioca (francusko izdanje: Sabrana dela I, Gallimard, Folio Essais, preveo Moris de Gandijak).

*** „Prevodioci 1001 noći“, Mostovi, 71 (1987), str. 326-339, prevod sa španskog Krinka Vidaković-Petrov  

Etimologija

Etimologija je grana lingvistike koja proučava poreklo reči. Izvorne reči se zovu etimoni.

grč. etymologia ≈ etimon+ -logija

ètimōn m (gen. etimóna) 

lingv. reč iz koje se istorijski razvila neka reč; izvor reči; arhetip. 

grč. étymos: pravi, istiniti

Proučavanjem starih tekstova, etimolozi pokušavaju da rekonstruišu istoriju reči - kada su ušle u jezik, kako se menjao njihov oblik i značenje.

Za hrvatskosrpski jezik napisana su dva etimološka rečnika i jedan etimološki rečnik srpskog jezika:

Petar Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (JLZ, Zagreb,1971)

Alemko Gluhak: Hrvatsko etimološki rječnik (August Cesarec, Zagreb, 1993)

Bjeletić, M., Vlajić Popović, J.,  Loma, A., Petrović, S. (2003–). Etimološki rečnik srpskog jezika. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. [Dosad objavljena 2 toma.]

Etimologija u svojoj analizi razlikuje načelno dva tipa reči: nasleđene i pozajmljene. Za nasleđene reči važne su razvojne promene mlađeg jezika u odnosu na stariji i poređenje s drugim srodnim jezicima, dok je za pozajmljene važan kontakt govornika jezika primaoca i jezika davaoca. Za neke se reči etimologija može utvrditi prilično pouzdano, za druge postoji nekoliko podjednako verovatnih etimologija, od kojih je tačna samo jedna ili čak nijedna, a za treće se ne može ponuditi nijedno etimološki i naučno korektno rešenje. 

primeri:

Hleb:

prasl. i stsl. xlěbъ (rus. xleb, polj. chleb) ← got. hlaifs: kruh

Kruh:

prasl. i stsl. kruxъ: šnita (rus. krux, polj. kruch) ≃ lit. krušti: udarati ← ie. *krow- (grč. kroúein: udarati)

Majka - od starijeg *matka (mati)

prasl. i stsl. mati (rus. mat', polj. matka), lit. motė: žena ← ie. *meh2tēr (lat. mater, grč. mḗtēr)

Otac

prasl. i stsl. otьcь (rus. otéc, polj. ojciec) ← ie. *atta (grč. átta: tata, got. atta)

Sin

prasl. i stsl. synъ (rus., polj. syn), lit. sūnus ← ie. *suHnus (grč. hyiós, skr. sūnu-)

Kćerka, kći

prasl. *dъkt'i (stsl. dъšti, rus. doč', češ. dcera), lit. duktė ← ie. dhugh2tēr (grč. thygátēr, skr. duhitā)

Medved  

prasl. *medvědь (rus. medvéd', češ. medvěd, nedvěd) ≃  med + jesti

Med

prasl. i stsl. medъ: med, medovina (rus. mëd, polj. miód, lit. medus) ← ie. *medhu: medovina (grč. méthy: vino, skr. madhu: medovina)

Jesti

prasl. * (j)ěsti (stsl. jasti, rus. est', polj. jeść) ← ie. *h1ed- (lat. esse, skr. atti: jede), prasl. * (j)ědlo: jelo

Azbuka 

stsl. azъ: ja + buky (b): (slovo)

Za sve zainteresovane; korisni linkovi u vezi sa etimologijom srpskog, hrvatskog, engleskog i ostalih jezika:

http://hjp.novi-liber.hr/index.php?show=main

http://www.etymonline.com/index.php

https://sites.google.com/site/etimologija/

  

Kako se piše imejl, oglas

Vodili smo polemiku kako se pravilno piše prva reč u rečenici, imejlu, oglasu, obrascu...

Jedni kažu zapetama treba izdvojiti vokativ, drugi se ne slažu.
Ako mi ne znamo, ima ko zna:

Pravopis Matice srpske iz 2010. 

• Velikim slovom započinjemo tekst, kao i svaku novu rečenicu iza tačke ili nekog drugog interpunkcijskog znaka kojim se označava kraj rečenice.

U pismima iza reči obraćanja (oslovljavanja), koje se odvajaju zapetom, ređe uzvičnikom (što je manje prikladno), tekst u novom redu započinje velikim početnim slovom:

Dragi Milane,
Drago mi je što si mi se javio...,

U produžetku, u istom redu malim:

Milane, obradovao si me pismom...

REČI IZ POŠTOVANJA

U poslovnoj i službenoj prepisci uobičajeno je pisanje velikim slovom Vi, Vaš za jednu osobu, znatno ređe i Ti, Tvoj, kao znak naglašenog poštovanja i pored izvesne bliskosti:

Prihvatamo Vašu ponudu i predlažemo Vam... 
Svima nam je mnogo značilo Tvoje prisustvo...

Ako se obratimo većem broju lica, ustanovi i sl., vi i vaš se piše malim slovom:

Pisali smo vam, drage kolege, a vi nam niste odgovorili.

• U umetničkim tekstovima kurtoazna upotreba velikog slova zavisi od stilske uloge koju joj sam pisac odredi. U privatnoj prepisci pak pisanje velikim slovom Vi, Vaš se podrazumeva, a često Ti, Tvoj kada se obraćamo osobi kojoj se zbog bliskosti (rodbinske, saradničke i sl.) ne obraćamo sa Vi.

    

Idiomi

Овај резиме није доступан. Кликните овде да бисте прегледали пост.