четвртак, 20. април 2017.

Porodiljsko - moje ; )

Dragi moji,

Želim da se izvinim što ništa ne pišem, ali na porodiljskom sam. Mislila sam ja, sad ću polako imati vemena za nove teme, ali stvari su ipak malo drugačije ispale.
Nadam se da mi nećete zameriti.
Brzo se vraćam! ;)))

Srdačan pozdrav,

Marija Leštarić Roksandić 

среда, 26. октобар 2016.

Ovde i ovamo; Gde i kuda


Šta mislite? Kako se kaže pravilno?

Dođi ovde! ili Dođi ovamo!

Gde ideš? ili Kuda ideš?


Meni su se takve nedoumice dugo vrzmale po glavi; pre nego što pročitate ceo tekst, koji je vaš odgovor? 

------------------------------------------------------------------------------------------------------

Gde – prilog za mesto (ređe za pravac ili vreme); može da bude i veznik.

Ne smatra se pravilnom upotreba reči gde, negde, nigde za oznaku cilja kretanja, npr:

      - Gde ćeš?
   
     -  Gde ste krenuli?
   
     -  Ne idem nigde.

U ovakvim rečenicama treba upotrebiti: KUDA, NEKUDA, IKUDA, NIKUDA, odnosno KAMO, NEKAMO, IKAMO, NIKAMO (danas uglavnom zastarelo).


Kud i kuda – prilog za pravac, put; veznik


Oblici kud(a), nekud(a), ikud(a), nikud(a), u starijem jeziku nisu označavali cilj kretanja nego put kojim se prolazi (up. ovuda, tuda, onuda), pa se razlikovalo:

     - Kuda ideš?, odgovor: - Na more, U podrum, itd.
     
     - Od kuda ideš?, odgovor: - Kroz brda. Preko dvorišta, itd.


Prilozi OVDE i OVAMO:


Ovde i ovamo moraju se razlikovati kao i gde i kuda:
     
     - Ovde stanujem.

ali

    - Došao sam ovamo.
     
    -  Pređite ovamo.
   
    - Poslali su ih ovamo, itd.

(uz glagole kretanja).


Prilog ovamo koristi se sa:

    a) imperativnim prizvukom – u ovom pravcu, na ovu stranu, prema ovoj strani, ka licu koje govori.

     b)  uz glagole kretanja – na ovo (pomenuto) mesto, u ovu grupu, među ove slučajeve, itd.

     -  Dođi, Mile, ovamo je život… (izvor: Ćosić Dobrica, Daleko je sunce, 1952.)









понедељак, 06. јун 2016.

Razlika između stručnih i književnih tekstova

Šta je zapravo književni prevod?

Prevodilac treba, pre svega, da razume tok misli, a zatim da je saopšti i opiše tako da u drugom jeziku bude razumljiva i jasna - teško i retko izvodljivo. 
Ivo Andrić

Kada su kod nas prevode radili Vinaver, J.J. Zmaj, Raičković, kritičari su imali dosta zamerki na njihove prevode. Smatrali su da su prevodi isuviše izmenjeni, reči i delovi ili zamenjeni ili izbačeni. da ne prenose u dovoljnoj meri spontanost pesničkog iskaza originala...

Problem je, međutim, u tome što kritičari prevoda najčešćestavljaju stavljaju u prvi plan ono čega u prevodima koje ocenjuju nema. Ali ponekad je mnogo važnije ono ćega ima. Neki će se složiti, a neki neće sa ovim, ali i to je u redu. 

Da li postoji razlika između stručnih i književnih tekstova?

Neupućeni ljudi obično ne prave razliku između prevođenja stručnih i prevođenja književnih tekstova. 

Tekstovi koje prevode stručni prevodioci stvarani su na jeziku originala. Veoma precizno i logično opisuju ono o čemu govore. U njima se izbegavaju dvosmislenosti i teži se ka jednoznačnoj upotrebi reči. Prevodiočev zadatak svodi se na to da jezikom prevoda jasno i precizno i logično opiše pojavu koja je predmet originalnog teksta.

Sasvim su druge prirode tekstovi na kojima rade književni prevodioci.
U književnim tekstovima ovakav ili onakav emocionalni ton, a najčešće i slikovitost predstavljaju bitne činioce pesničkog iskaza. Slikovitost i emocionalni ton u književnom delu najčešće se ostvaruju upotrebom reči u njihovom osnovnom i prenesenim značenjima, upotrebom neuobičajenih reči, ili osvežavanjem često upotrebom idioma i sl. 

Od književnog prevodioca traži se da misaonu sadržinu originala prenese u neodvojivom spletu sa slikovnom i emocionalnom sadržinom tog originala. 
Može se pomisliti da u prevođenju književnih tekstova ipak nema bitnih razlika od prevođenja stručnih i naučnih tekstova, jer u oba slučaja traži se da prevod prenese šta je u originalu rečeno i to onako kako je to u originalu.

Ipak tu postoji suštinska razlika. U stručnom, odnosno naučnom tekstu, podrazumeva se preciznost, u potpunosti podređen jezik; dok je u književnom tekstu, predmet osnovne poruke upravo jezik koji je jedan od značajnijih nosilaca estetske sadržine teksta.

   

понедељак, 30. мај 2016.

Polsko-serbski słownik wyrazów technicznych / Poljsko-srpski rečnik tehničkih termina


Ovo je samo prvi deo rečnika koji sam sastavila, krenuvši prvo od nekih osnovnih tehničkih reči koje su mi bile potrebne za posao. Videćete da pored tehničkih reči i izraza postoje i reči iz ekonomske i pravne struke koje su takođe veoma potrebne ako se bavite pored prevođenja i administracijom, a verujem da je u većini slučajeva tako.
Srpsko-poljska verzija je u planu, takođe, ali tek po završetku poljsko-srpske verzije.

Daću sve od sebe da i drugi delovi rečnika budu brzo završeni. Hvala svima koji čitaju moj blog!

https://drive.google.com/open?id=0B1gUMhmfRpBRbEs4czVicW96X0U

Prvi prevodi; prevod-adaptacija


Šta bi milioni ljudi znali o Homeru, Danteu ili Geteu da ih ne čitaju u prevodima, šta o Euripidu, Šekspiru, Rasinu ili Gogolju da ih ne slušaju u pozorištima na svom jeziku? Ništa. A ako ipak nešto znamo ili bar naslućujemo, to je zasluga prevodioca. I svi mi, koliko nas ima, njihovi smo dužnici.
Ivo Andrić na svetskom kongresu prevodilaca u Dubrovniku, 1958.


Svima je već jasno da je prevod jedno od osnovnih sredstava komunikacije među ljudima i narodima različite kulturno-jezičke sredine.

U XIII v. počinje jedna veoma značajna linija delotvornog opštenja staroruske i srpske kulture. Na vladimirskom crkvenom saboru 1274. godine Krmčija Svetog Save prihvaćena je i usvojena kao jedini kanonski zbornik za regulisanje pravnih odnosa u okvirima Ruske pravoslavne crkve. Ova knjiga, koju je, kao zbornik građanskih i crkvenih zakona Sveti Sava, na osnovu različitih grčkih propisa, sastavio i preveo početkom XIII v., služila je za regulisanje i građanskih odnosa kod svih pravoslavnih slovenskih naroda. Bila je u svim tim sredinama, pa i u staroruskoj, odnosno istočnoslovenskoj, veoma dugo „glavni izvor pravne svesti pravoslavnih slovenskih naroda“ (S. Troicki). 
Zapaženo je već da je sredinom XVII v. u zakonik ruskog cara Aleksandra Mihajloviča (Uloženie, 1649) uključeno niz odredaba preuzetih iz Krmčije Svetog Save. Ta knjiga u Rusiji doživela je čak deset štampanih izdanja – prvo 1650, poslednje 1914. g. – što razume se, znači da je funkcionisala kao deo pravoslavne crkvene literature i na širokom istočnoslovenskom području.  

Preplitanje ruske i srpske književnosti

Treba da istaknemo važnu kulturološku i društvenu funkciju u preobražaju civilizacije iz  paganske u hrišćansku. Gledano sa teorijsko-prevodilačkog stanovišta ta funkcija je ostvarivana u okvirima prevoda-adaptacije.

Najkreativnije adaptacije praktikovane su u hronikama, odnosno letopisima, hagiografskoj i raznim oblicima oratorske literature svrstavane u žanr „slova“. U pobrojanim žanrovima prevodi su, po pravilu, imali i idejnu, ali i političku funkciju. To se posebno odnosi na letopise. Na tim temeljima stvarana je nova ruska i srpska književnost i kultura.

Po uzoru na sve segmente klasicistične poetike koju je svojevremeno formulisao francuski teoretičar Boalo, Rusi su, zaslugom Lomonosova, teorijom stilova tekući govorni spojili sa starim književnim jezikom, definisali književne žanrove i versifikaciju.

Srpska književnost krajem XVIII, početkom XIX veka, u fazi racionalizma i prosvetiteljstva uz pomoć rada Dositeja Obradovića, inicira promene i obnovu književnog jezika.

Poznato je već da je u vreme klasicizma dominantan oblik prevođenja bio prevod-adaptacija. Srpski prosvetitelji XVIII veka na čelu sa Obradovićem takođe su se opredelili za koncept prevoda-adaptacije. To je podrazumevalo obavezu da se sadržaj originala prenese u skladu sa shvatanjima i pravilima lepote koja važe u kulturi, odnosno literaturi pripadnika jezika prevoda.

U kontekstu razgovora o udelu prevođenja, zanimljivo će biti pogledati jednu analizu srpskog prevoda Lomonosovljeve programske pesme Razgovor s Anakreonom. Prevod je delo srpskog pesnika Jovana Došenovića, 1809. Prevod je višestruko zanimljiv. Ne može izmaći pažnji neposredna veza između sadržine pesme i društvenog trenutka ondašnje ustaničke Srbije. Ova pesma je odgovarala i mogla je postati podsticaj za dalje usmeravanje ondašnje srpske umetničke književnosti.

Karakteristično je da on naglašava da je prevod sam menjao i dodavao po želji. Čak i u onim slučajevima gde je tekst originala u prevodu mogao ostati neizmenjen, Došenović kad za to ima mogućnosti vrši izmene. Ove prevodilačke transformacije ne unose neka bitnija pomeranja u osnovnom smislu Lomonosovljeve pesme, tako da se ne mogu smatrati činiocima izneveravanja originala. Ali se mogu smatrati dokazom da prevodiočeve težnje da se jezički, u kontekstu borbe za afirmaciju srpskog književnog jezika, zbog poznatih nedoumica oko slavenoserbskog i ruskoslovenskog, što više udalji od ruskog originala.

Norme novog književnog jezika tek će kasnije biti utvrđene u filološkom radu Vuka Karadžića i Đure Daničića. Došenović se u svom prevodu pesme  Razgovor s Anakreonom predstavio kao jedan od preteča Vukovog rada na afirmaciji novog književnog jezika koji će biti stvoren na osnovama narodnog.






Literatura: Miodrag Sibinović, Množenje svetova, Clio

четвртак, 24. март 2016.

Upotreba glagola slomiti se, razbiti se, slupati, smrskati


Kada su svi u porodici filolozi teško je da vas zaobiđe komentar u vezi sa pravopisom. Moj stric, Srpko Leštarić, izvrstan prevodilac sa arapskog jezika (i sa još mnogih drugih), i poznavalac pravopisa i stila, inače pominjan već u postu Teorija prevođenja, dao je veoma dobar i koristan komentar u vezi sa glagolima slomiti se i razbiti se.

„Glagol(i) „(s)lomiti (se)“ mogu se vezivati SAMO za duguljaste (možda smemo reći „jednodimenzionalne“) objekte: koplje, štap, ruka, noga, vrat (izuzetak je srce, pod uticajem stranih „mustri“, jer ja pretpostavljam da je taj okamenjeni izraz nastao putem doslovnog prevoda, kao kalk);
Bilo šta „dvodimenzionalno“, tj. široko, pločasto, može se samo razbiti a nikako slomiti, dok ono što je kratko a debelo i široko, dakle – grudvasto („trodimenzionalno“) može se slupati, smrskati, razmrskati, mada i razbiti, a opet se ne može lomiti ili slomiti.
To je iz mog eseja Nevaljali originali, ima ga na mom sajtu (srpkolestaric.com), povodom neispravne kolokacije „slomiti jaje“:

Glagoli slomiti (se) i polomiti (se) mogu se odnositi na prut, koplje, mač, ruku, rebro, kičmu, vrat – ono što je duguljasto a krto (izgleda da mi i volju, pa i srce, zamišljamo jednodimenzionalnim, jer se na srpskom i oni mogu lomiti i slomiti); ne verujem piscima – a prevodilac je pisac prevoda – kod kojih se može slomiti štogod okruglo, kockasto ili, uopšte, trodimenzionalno: glava, boca, lonac, jaje; takvi objekti se (pogotovo ako nisu kompaktni, već šuplji) mogu razbiti, probiti, smrskati, zdrobiti, pući, kao što se i ono što se doživljava kao dvodimenzionalno (prozorsko okno, vrata, pod) može razbiti, probiti, prolomiti itsl., ali nikada slomiti. Ovo je  tipična kolokaciona greška u govoru jednog dela mlađe urbane populacije, koja nije prihvatila dodir s delima i jezikom Vukovih zapisa, a rasla je u dijalekatski nehomogenoj, doseljeničkoj sredini u vreme raspada školskog sistema; no, to se nikako ne može odnositi na profesora Božovića, koji je, doduše, dijalekatski heterogeno orijentisan, ali je doktorirao na pojavi Arapina u našoj narodnoj književnosti.“

субота, 12. март 2016.

Razbijeno ogledalo i slomljeno srce



Koliko obraćate pažnju na pravopis dok čitate knjigu? Pretpostavljam da, ukoliko ste filolog i prevodilac, obraćate pažnju da li je izvršena lektura. 

Pravo pitanje je da li uočavate pravopisne greške? 

Mislite da nagrađeni pisci (domaći) ne mogu da pogreše? Ili da njihovom delu nije potrebna lektura? Kod jedne naše poznate spisateljice pronašla sam veliki broj pravopisnih grešaka, i to su se pojavile greške koje ni u snu ne bi smele. 

Odakle sumljiv umesto sumnjiv? I zašto slomljeno ogledalo, kad ono može biti samo razbijeno?

Slomljena noga da, slomljeno srce da, ali ne i ogledalo. Da li profesor srpskog jezika koji je nominovan za Ninovu nagradu sebi sme da dopusti duplu negaciju ni ne u rečenici? Mislim da ne. Mislim da svako dalje čitanje tog dela postaje jedno veliko razočaranje. 
Zatim, da li izdavač sebi sme da dopusti takav propust? Očigledno sme. Jer ko uopšte i obraća pažnju na pravopis? E pa, ima nas i takvih. 

Sumnja – komp. sumnjiviji

Razočarenje: P 1960 i 1993: razočarenje i razočaranje: P 2010: razočaranje, bolje nego razočarenje.

Napomena: iako oblik razočarenje nema pravilnu tvorbu (po tipu gl. imenica koje se grade od nesvršenih glagola na –iti/eti: krstiti:krštenje, izvršiti: izvršenje), kao takav ušao u govor, I može se smatrati leksičkim slučajem, a ne pravilnom tvorbom.

Možda: P 2010: pogrešna je upotreba sadašnjeg vremena umesto budućeg: Možda ga nađem.

Pomoći: pomognem; imp. pomozi ne pomogni.