Skraćenice

Kako bi se prilikom pisanja uštedelo u prostoru, a u govoru u vremenu, reči se skraćuju. Kako ne bi došlo do problema u razumevanju teksta, treba biti uzdržan prilikom skraćivanja reči. Kako se tekst ne bi narušio stilski (u našem slučaju pri prevođenju književnih tekstova) nužno je pridržavati se određenih pravila skraćivanja.

Ovaj put neće biti govora o opštim skraćenicama, kao što su:

g. –  godina, ili gospodin

gg. – gospoda (kao znak množine)

o. m. – ovog meseca

v. – vidi ili vek

n. d. – navedeno delo

i dr. – i drugi (i drugo)

dr – doktor

itd. – i tako dalje

U tekstovima šire namene sreću se skraćenice latinskih izraza; o njima će ovde biti reči.

Neke od njih imaju i odgovarajuću srpsku zamenu:

a. a. – ad acta „među spise“ (staviti u arhivu);

cf. – confer, domaće zamene su up. – uporedi i isp. – isporedi;

etc. – et cetera, domaće zamene itd. – i tako dalje, i dr. – i drugo;

k. o. – knock out (engl.) „nokaut“, „nokautom“;

l. c. – loco citato „na navedenom mestu“ (pri ponovnom citiranju);

o. c. – opus citatum, domaće zamene n. d./n. dj. – navedeno delo/djelo;

L. S. – locus sigilli „mesto pečata“, zamenjuje se našim M. P. – m(j)esto pečata;

N. B. (NB) – nota bene „napomena, primedba“, „beleška“ (retko se sreće preslovljavanje u ćirilicu Н. Б., НБ);

N. N. – nomen nescio „ne znam ime“ (neko nepoznat), upotrebljava se i kad se ne zna ili ne želi otkriti autor teksta;

P. S. – post scriptum (i ćir. П. С./ПС) „postskriptum“ (= posle svega, naknadno dopisano);

s. l. – sine loco „bez mesta“, npr. u podacima o knjizi u kojoj nije navedeno mesto njenog štampanja;

s. v. – sub voce „pod rečju“, kad se u rečenicama i enciklopedijama upućuje pod kojom je odrednicom dat neki podatak.