Ovde i ovamo; Gde i kuda

Šta mislite? Kako se kaže pravilno?

Dođi ovde! ili Dođi ovamo!

Gde ideš? ili Kuda ideš?

Meni su se takve nedoumice dugo vrzmale po glavi; pre nego što pročitate ceo tekst, koji je vaš odgovor? 

------------------------------------------------------------------------------------------------------

Gde – prilog za mesto (ređe za pravac ili vreme); može da bude i veznik.

Ne smatra se pravilnom upotreba reči gde, negde, nigde za oznaku cilja kretanja, npr:

      - Gde ćeš?

   

     -  Gde ste krenuli?

   

     -  Ne idem nigde.

U ovakvim rečenicama treba upotrebiti: KUDA, NEKUDA, IKUDA, NIKUDA, odnosno KAMO, NEKAMO, IKAMO, NIKAMO (danas uglavnom zastarelo).

Kud i kuda – prilog za pravac, put; veznik

Oblici kud(a), nekud(a), ikud(a), nikud(a), u starijem jeziku nisu označavali cilj kretanja nego put kojim se prolazi (up. ovuda, tuda, onuda), pa se razlikovalo:

     - Kuda ideš?, odgovor: - Na more, U podrum, itd.

     

     - Od kuda ideš?, odgovor: - Kroz brda. Preko dvorišta, itd.

Prilozi OVDE i OVAMO:

Ovde i ovamo moraju se razlikovati kao i gde i kuda:

     

     - Ovde stanujem.

ali

    - Došao sam ovamo.

     

    -  Pređite ovamo.

   

    - Poslali su ih ovamo, itd.

(uz glagole kretanja).

Prilog ovamo koristi se sa:

    a) imperativnim prizvukom – u ovom pravcu, na ovu stranu, prema ovoj strani, ka licu koje govori.

     b)  uz glagole kretanja – na ovo (pomenuto) mesto, u ovu grupu, među ove slučajeve, itd.

     -  Dođi, Mile, ovamo je život… (izvor: Ćosić Dobrica, Daleko je sunce, 1952.)

Razlika između stručnih i književnih tekstova

Šta je zapravo književni prevod?

Prevodilac treba, pre svega, da razume tok misli, a zatim da je saopšti i opiše tako da u drugom jeziku bude razumljiva i jasna - teško i retko izvodljivo. 

Ivo Andrić

Kada su kod nas prevode radili Vinaver, J.J. Zmaj, Raičković, kritičari su imali dosta zamerki na njihove prevode. Smatrali su da su prevodi isuviše izmenjeni, reči i delovi ili zamenjeni ili izbačeni. da ne prenose u dovoljnoj meri spontanost pesničkog iskaza originala...

Problem je, međutim, u tome što kritičari prevoda najčešćestavljaju stavljaju u prvi plan ono čega u prevodima koje ocenjuju nema. Ali ponekad je mnogo važnije ono ćega ima. Neki će se složiti, a neki neće sa ovim, ali i to je u redu. 

Da li postoji razlika između stručnih i književnih tekstova?

Neupućeni ljudi obično ne prave razliku između prevođenja stručnih i prevođenja književnih tekstova. 

Tekstovi koje prevode stručni prevodioci stvarani su na jeziku originala. Veoma precizno i logično opisuju ono o čemu govore. U njima se izbegavaju dvosmislenosti i teži se ka jednoznačnoj upotrebi reči. Prevodiočev zadatak svodi se na to da jezikom prevoda jasno i precizno i logično opiše pojavu koja je predmet originalnog teksta.

Sasvim su druge prirode tekstovi na kojima rade književni prevodioci.

U književnim tekstovima ovakav ili onakav emocionalni ton, a najčešće i slikovitost predstavljaju bitne činioce pesničkog iskaza. Slikovitost i emocionalni ton u književnom delu najčešće se ostvaruju upotrebom reči u njihovom osnovnom i prenesenim značenjima, upotrebom neuobičajenih reči, ili osvežavanjem često upotrebom idioma i sl. 

Od književnog prevodioca traži se da misaonu sadržinu originala prenese u neodvojivom spletu sa slikovnom i emocionalnom sadržinom tog originala. 

Može se pomisliti da u prevođenju književnih tekstova ipak nema bitnih razlika od prevođenja stručnih i naučnih tekstova, jer u oba slučaja traži se da prevod prenese šta je u originalu rečeno i to onako kako je to u originalu.

Ipak tu postoji suštinska razlika. U stručnom, odnosno naučnom tekstu, podrazumeva se preciznost, u potpunosti podređen jezik; dok je u književnom tekstu, predmet osnovne poruke upravo jezik koji je jedan od značajnijih nosilaca estetske sadržine teksta.

   

Polsko-serbski słownik wyrazów technicznych / Poljsko-srpski rečnik tehničkih termina

Ovo je samo prvi deo rečnika koji sam sastavila, krenuvši prvo od nekih osnovnih tehničkih reči koje su mi bile potrebne za posao. Videćete da pored tehničkih reči i izraza postoje i reči iz ekonomske i pravne struke koje su takođe veoma potrebne ako se bavite pored prevođenja i administracijom, a verujem da je u većini slučajeva tako.

Srpsko-poljska verzija je u planu, takođe, ali tek po završetku poljsko-srpske verzije.

Daću sve od sebe da i drugi delovi rečnika budu brzo završeni. Hvala svima koji čitaju moj blog!

https://drive.google.com/open?id=0B1gUMhmfRpBRbEs4czVicW96X0U

Prvi prevodi; prevod-adaptacija

Šta bi milioni ljudi znali o Homeru, Danteu ili Geteu da ih ne čitaju u prevodima, šta o Euripidu, Šekspiru, Rasinu ili Gogolju da ih ne slušaju u pozorištima na svom jeziku? Ništa. A ako ipak nešto znamo ili bar naslućujemo, to je zasluga prevodioca. I svi mi, koliko nas ima, njihovi smo dužnici.
Ivo Andrić na svetskom kongresu prevodilaca u Dubrovniku, 1958.

Svima je već jasno da je prevod jedno od osnovnih sredstava komunikacije među ljudima i narodima različite kulturno-jezičke sredine.

U XIII v. počinje jedna veoma značajna linija delotvornog opštenja staroruske i srpske kulture. Na vladimirskom crkvenom saboru 1274. godine Krmčija Svetog Save prihvaćena je i usvojena kao jedini kanonski zbornik za regulisanje pravnih odnosa u okvirima Ruske pravoslavne crkve. Ova knjiga, koju je, kao zbornik građanskih i crkvenih zakona Sveti Sava, na osnovu različitih grčkih propisa, sastavio i preveo početkom XIII v., služila je za regulisanje i građanskih odnosa kod svih pravoslavnih slovenskih naroda. Bila je u svim tim sredinama, pa i u staroruskoj, odnosno istočnoslovenskoj, veoma dugo „glavni izvor pravne svesti pravoslavnih slovenskih naroda“ (S. Troicki). 

Zapaženo je već da je sredinom XVII v. u zakonik ruskog cara Aleksandra Mihajloviča (Uloženie, 1649) uključeno niz odredaba preuzetih iz Krmčije Svetog Save. Ta knjiga u Rusiji doživela je čak deset štampanih izdanja – prvo 1650, poslednje 1914. g. – što razume se, znači da je funkcionisala kao deo pravoslavne crkvene literature i na širokom istočnoslovenskom području.  

Preplitanje ruske i srpske književnosti

Treba da istaknemo važnu kulturološku i društvenu funkciju u preobražaju civilizacije iz  paganske u hrišćansku. Gledano sa teorijsko-prevodilačkog stanovišta ta funkcija je ostvarivana u okvirima prevoda-adaptacije.

Najkreativnije adaptacije praktikovane su u hronikama, odnosno letopisima, hagiografskoj i raznim oblicima oratorske literature svrstavane u žanr „slova“. U pobrojanim žanrovima prevodi su, po pravilu, imali i idejnu, ali i političku funkciju. To se posebno odnosi na letopise. Na tim temeljima stvarana je nova ruska i srpska književnost i kultura.

Po uzoru na sve segmente klasicistične poetike koju je svojevremeno formulisao francuski teoretičar Boalo, Rusi su, zaslugom Lomonosova, teorijom stilova tekući govorni spojili sa starim književnim jezikom, definisali književne žanrove i versifikaciju.

Srpska književnost krajem XVIII, početkom XIX veka, u fazi racionalizma i prosvetiteljstva uz pomoć rada Dositeja Obradovića, inicira promene i obnovu književnog jezika.

Poznato je već da je u vreme klasicizma dominantan oblik prevođenja bio prevod-adaptacija. Srpski prosvetitelji XVIII veka na čelu sa Obradovićem takođe su se opredelili za koncept prevoda-adaptacije. To je podrazumevalo obavezu da se sadržaj originala prenese u skladu sa shvatanjima i pravilima lepote koja važe u kulturi, odnosno literaturi pripadnika jezika prevoda.

U kontekstu razgovora o udelu prevođenja, zanimljivo će biti pogledati jednu analizu srpskog prevoda Lomonosovljeve programske pesme Razgovor s Anakreonom. Prevod je delo srpskog pesnika Jovana Došenovića, 1809. Prevod je višestruko zanimljiv. Ne može izmaći pažnji neposredna veza između sadržine pesme i društvenog trenutka ondašnje ustaničke Srbije. Ova pesma je odgovarala i mogla je postati podsticaj za dalje usmeravanje ondašnje srpske umetničke književnosti.

Karakteristično je da on naglašava da je prevod sam menjao i dodavao po želji. Čak i u onim slučajevima gde je tekst originala u prevodu mogao ostati neizmenjen, Došenović kad za to ima mogućnosti vrši izmene. Ove prevodilačke transformacije ne unose neka bitnija pomeranja u osnovnom smislu Lomonosovljeve pesme, tako da se ne mogu smatrati činiocima izneveravanja originala. Ali se mogu smatrati dokazom da prevodiočeve težnje da se jezički, u kontekstu borbe za afirmaciju srpskog književnog jezika, zbog poznatih nedoumica oko slavenoserbskog i ruskoslovenskog, što više udalji od ruskog originala.

Norme novog književnog jezika tek će kasnije biti utvrđene u filološkom radu Vuka Karadžića i Đure Daničića. Došenović se u svom prevodu pesme  Razgovor s Anakreonom predstavio kao jedan od preteča Vukovog rada na afirmaciji novog književnog jezika koji će biti stvoren na osnovama narodnog.

Literatura: Miodrag Sibinović, Množenje svetova, Clio

Upotreba glagola slomiti se, razbiti se, slupati, smrskati

Kada su svi u porodici filolozi teško je da vas zaobiđe komentar u vezi sa pravopisom. Moj stric, Srpko Leštarić, izvrstan prevodilac sa arapskog jezika (i sa još mnogih drugih), i poznavalac pravopisa i stila, inače pominjan već u postu Teorija prevođenja, dao je veoma dobar i koristan komentar u vezi sa glagolima slomiti se i razbiti se.

„Glagol(i) „(s)lomiti (se)“ mogu se vezivati SAMO za duguljaste (možda smemo reći „jednodimenzionalne“) objekte: koplje, štap, ruka, noga, vrat (izuzetak je srce, pod uticajem stranih „mustri“, jer ja pretpostavljam da je taj okamenjeni izraz nastao putem doslovnog prevoda, kao kalk);

Bilo šta „dvodimenzionalno“, tj. široko, pločasto, može se samo razbiti a nikako slomiti, dok ono što je kratko a debelo i široko, dakle – grudvasto („trodimenzionalno“) može se slupati, smrskati, razmrskati, mada i razbiti, a opet se ne može lomiti ili slomiti.

To je iz mog eseja Nevaljali originali, ima ga na mom sajtu (srpkolestaric.com), povodom neispravne kolokacije „slomiti jaje“:

Glagoli slomiti (se) i polomiti (se) mogu se odnositi na prut, koplje, mač, ruku, rebro, kičmu, vrat – ono što je duguljasto a krto (izgleda da mi i volju, pa i srce, zamišljamo jednodimenzionalnim, jer se na srpskom i oni mogu lomiti i slomiti); ne verujem piscima – a prevodilac je pisac prevoda – kod kojih se može slomiti štogod okruglo, kockasto ili, uopšte, trodimenzionalno: glava, boca, lonac, jaje; takvi objekti se (pogotovo ako nisu kompaktni, već šuplji) mogu razbiti, probiti, smrskati, zdrobiti, pući, kao što se i ono što se doživljava kao dvodimenzionalno (prozorsko okno, vrata, pod) može razbiti, probiti, prolomiti itsl., ali nikada slomiti. Ovo je  tipična kolokaciona greška u govoru jednog dela mlađe urbane populacije, koja nije prihvatila dodir s delima i jezikom Vukovih zapisa, a rasla je u dijalekatski nehomogenoj, doseljeničkoj sredini u vreme raspada školskog sistema; no, to se nikako ne može odnositi na profesora Božovića, koji je, doduše, dijalekatski heterogeno orijentisan, ali je doktorirao na pojavi Arapina u našoj narodnoj književnosti.“

Razbijeno ogledalo i slomljeno srce

Koliko obraćate pažnju na pravopis dok čitate knjigu? Pretpostavljam da, ukoliko ste filolog i prevodilac, obraćate pažnju da li je izvršena lektura. 

Pravo pitanje je da li uočavate pravopisne greške? 

Mislite da nagrađeni pisci (domaći) ne mogu da pogreše? Ili da njihovom delu nije potrebna lektura? Kod jedne naše poznate spisateljice pronašla sam veliki broj pravopisnih grešaka, i to su se pojavile greške koje ni u snu ne bi smele. 

Odakle sumljiv umesto sumnjiv? I zašto slomljeno ogledalo, kad ono može biti samo razbijeno?

Slomljena noga da, slomljeno srce da, ali ne i ogledalo. Da li profesor srpskog jezika koji je nominovan za Ninovu nagradu sebi sme da dopusti duplu negaciju ni ne u rečenici? Mislim da ne. Mislim da svako dalje čitanje tog dela postaje jedno veliko razočaranje. 

Zatim, da li izdavač sebi sme da dopusti takav propust? Očigledno sme. Jer ko uopšte i obraća pažnju na pravopis? E pa, ima nas i takvih. 

Sumnja – komp. sumnjiviji

Razočarenje: P 1960 i 1993: razočarenje i razočaranje: P 2010: razočaranje, bolje nego razočarenje.

Napomena: iako oblik razočarenje nema pravilnu tvorbu (po tipu gl. imenica koje se grade od nesvršenih glagola na –iti/eti: krstiti:krštenje, izvršiti: izvršenje), kao takav ušao u govor, I može se smatrati leksičkim slučajem, a ne pravilnom tvorbom.

Možda: P 2010: pogrešna je upotreba sadašnjeg vremena umesto budućeg: Možda ga nađem.

Pomoći: pomognem; imp. pomozi ne pomogni.

     

Jezičke nedoumice - glagol trebati; pisanje tačke uz cifre; pisanje datuma

Glaglol trebati:

Upotrebljava se bezlično ako je u spoju s glagolom, npr:

 “Svi treba da dođu” (ne: trebaju).

 “Trebalo je da znaš” (ne: trebao si).

 “Trebalo bi da razmislimo” (ne: trebali bismo).

 Ako nema drugog glagola, trebati se menja normalno kroz sva lica:

 “Ne trebaš mi”, “Trebao mi je njegov savet”, “Šta su vam trebali ključevi?”

 Dopušteno je i kao prelazan glagol, npr:

 “Trebaćemo vas”, “Trebao sam novaca”, “Trebate li nešto?”, mada je u tom slučaju bolje: 

“Trebaćete nam”, “Trebalo mi je novaca”, “Treba li vam nešto?”.

U odnosnim rečenicama kao: 

“Evo imena ljudi koji su trebali da govore”, pogrešan je lični oblik su trebali, ali ne bi valjalo ni “koji je trebalo da govore”, jer se ne slaže sa subjektom u množini. 

U takvom slučaju jedini izlaz je da se trebati zameni nekim drugim glagolom (imati, morati, itd.).  

Tačka uz cifre:

Kada se u pisanju višecifrenih brojeva odvajaju grupe od po tri cifre, u matematici se to čini praznim prostorom (belinom), npr. 5 721 32 850 000 itd.

Izvan stručnih tekstova običnije je i praktičnije odvajanje tačkom: 5. 721; 32.850.000.

Ni tačkom ni belinom ne razdvajaju se četvorocifreni brojevi koji znače godine.

Tačkom posle arapske cifre označava se redni broj: 40. Predsednik SAD, mesto u 17. redu, 6. juna 1944. godine, itd. 

U složenicama kao 30-godišnji, 12-mesečni piše se crtica a ne tačka. Tačka se izostavlja ako neposredno posle rednog broja dolazi još neki znak interpunkcije (zarez, crta, zagrada), npr:

 Rat za špansko nasleđe (1701–1714), primedbe na 3, 9, 15, 22 i 31. strani;

To ne važi za početnu zagradu, npr: “1983. (godina naftne krize)”, jer je ona od broja odvojena belinom. 

Posle rimskih brojki ne stavlja se tačka (pa ni kad označavaju mesece), osim u naslovima poglavlja, odeljaka i sl. 

Kada se broj i naslov nalaze u istom redu, npr.: 

I. UVOD, II. EVROPA, III VANEVROPSKE ZEMLJE.   

Tačka se piše između broja sati i minuta, npr:

9.30, 11.15, itd. Ne sme se u tim oznakama upotrebljavati zarez.

Datumi:

Pri pisanju ciframa mogu se sva tri broja označiti arapskim ciframa s tačkom, ili se mesec označava rimskim brojem bez tačke:

4. 10. 1957. ili 4. X 1957.

Nije neophodno iza poslednjeg broja dodavati reč “godine” ili “god.”.

Pisanje nule ispred jednocifrenog broja, 07. 03. 1982. nije preporučljivo izvan tehničkih tekstova i poslovne korespondencije.

Između imena mesta i datuma uvek se piše zarez, npr: Vršac, 25. VII 1971.

Jugoslovenskim i međunarodnim standardom propisan je redosled: godina – mesec – dan, npr:

1997 06 25. Takav način pisanja primenjuje se u tehničkoj dokumentaciji, kompjuterskim izvodima i sl., ali nije pogodan za upotrebu u običnom tekstu.

Vreme je za pravilno pisanje - Futur I

Koliko obraćate pažnju na pisanje glagola u futuru. Dobila sam poruku koja glasi:

… snaćićemo se da dođemo.

Ne znam gde tačno i zašto nastaje problem, čak i kad biste pisali po sluhu snaći ćemo se logičnije je napisati odvojeno, a ne kao jednu reč. Čitajući imejlove i poruke, nažalost ne mogu reći i pisma, ljudi ne znaju kada se piše sastavljeno, a kada odvojeno.

Hajde da to ispravimo!

 Lako je!

Future I

Složen je od enklitičkih oblika glagola hteti* i infinitiva glagola koji se menja. Ako mu prethodi subjekat ili neka druga reč, enklitika dolazi ispred infinitiva i piše se odvojeno:

 Ja ću videti, ti ćeš videti, mi ćemo videti…

U nizu od dva ili više futura sa istim subjektom, pomoćni glagol se ne ponavlja:

-          Jednog dana on će završiti studije, oženiti se i potražiti stan.

Ako nema prethodne reči, enklitika dolazi iza infinitiva i spaja se s njim, pri čemu otpada infinitivni nastavak –ti, tako da futur gubi osobine složenog vremena:

Videću                                  videćemo

Videćeš                                 videćete

Videće                                   videće

Kod glagola na –sti, s ispred ć prelazi u š usled jednačenja po mestu izgovora. Tako od rasti imamo rašću, od tresti – trešću, od prevesti – prevešću.

Glagoli sa infinitivom na –ći ne srastaju, nego se i u ovom položaju pišu kao dve reči:

Doći ću                  doći ćemo

Doći ćeš                doći ćete

Doći će                  doći će

*Glagol hteti ima puni i enklitički oblik prezenta. Prvo lice jednine završava se na –u, kao i kod glagola moći.

             Hoću      hoćemo                             ću           ćemo

Hoćeš    hoćete                                ćeš          ćete

Hoće      hoće                                  će            će

Oblik ću, ćeš itd. služi isključivo za građenje futura.

Oblik hoću, hoćeš itd. upotrebljava se u značenju 'želeti', a kao pomoćni samo u upitnom futuru.

 (Hoću li te videti?, Hoćete li doći?)

Pandorina kutija

Koliko puta ste rekli: „Baš me zanima zašto se kaže...“

Milan Šipka nam je pomogao u rešavanju mnogih nedoumica. Ukoliko već niste pročitali knjigu Milana Šipke Zašto se kaže? Preporučujem vam je da je što pre pročitate i preporučite dalje. Knjiga je izvor frazeologizama. Na jednom mestu možete naći sve što vas zanima. Od Plejade do Sapunske opere.

Kad je Prometej ukrao bogovima vatru i podario je ljudima, naučivši ih prethodno raznim veštinama i umećima da bi sretnije živeli, rasrđeni gromovnik Zevs naredi da se na ljude sruče razne nevolje.  Učinio je to na način dostojan božanske lukavosti. Naložio je svome sinu, bogu vatre, velikom kovaču i umetniku Hefestu da od zemlje i vode stvori biće koje će imati ljudski izgled i snagu, a glas i pogled sličan bogovima. Hefest ispuni očev nalog i stvori devejku, koju Atena Palada zaodene u prekrasne haljine, hore (božanska bića koja upravljaju smenom godišnjih doba) ovenčaju je svežim poljskim cvećem, Afrodita joj podari neodoljivu lepotu, a glasonoša bogova Hermes lukavost i dovitljiv um. Dadoše joj ime Pandora, što znači: „od svih obdarena“. Tako je, kaže legenda, stvorena prva žena.

Prelepu i zanosnu Pandoru Hermes je spustio na Zemlju i odveo je mladom Epimeteju, Prometejevom bratu, da mu je preda zajedno sa zlatom ukrašenom kutijom kao Zevsov dar. Iako ga je Prometej ranije savetovao da nipošto ne prima darove od bogova, a on čvrsto obećao, videvši prekrasnu Pandoru i zlatnu kutiju (vrč) u njenim rukama, Epimetej nije mogao odoleti iskušenju. Primio je Zevsov dar, a s njim i veliku nesreću – za sebe i za celi ljudski rod.

Kada je Pandora otvorila zlatnu posudu da znatiželjnom i nestrpljivom Epimeteju pokaže božanske darove, iz nje je izletelo mnoštvo zala i nesreća, razmilevši se munjevitom brzinom po celome svetu. Zavist, mržnja, bolesti, smrt i druge nevolje napadoše ljude, koji su dotad živeli srećno. Na dnu posude ostala je zatvorena samo slepa Nada. Jedino ona nije mogla izaći jer je, na znak Gromovnika, Pandora brzo zatvorila poklopac. Tako je jedino dobro, Nada, ostalo zatvoreno i nedostupno ljudima. Strašnije kazne za ljudski rod Zevs nije mogao smisliti.

Zbog svoje uloge u Zevsovoj osveti ljudima Pandora je kasnije postala simbol nesreće uopšte, a izraz Pandorina kutija upotrebljava se danas kao slikovit naziv za „izvor svakog zla“ ili „dar koji uzrokuje nevolje i svađe“.

(...) Hoće li se ponovo javiti veliki Prometej da svojom plamenom buktinjom uništi sve nevolje i spase ljudski rod od davne kazne koju su mu izrekli zli bogovi?

Prevod slova zarad smisla - drugi deo

Original i prevod

Šta navodi prevodioca na to da promeni naslov? Da li onda prevodilac naslov lišava određene simbolike? Čitani u originalu, ti naslovi imaju i opštije značenje, koje bi za prevod bilo izgubljeno. Naslov koji u originalu ima vrednost simbola, postaje neka vrsta poente izrečene na samom početku. Ukoliko prevodilac izmeni naslov, kasnije može doći do problema oko tumačenja teksta.

Rudolf Slabi prevodi pripovetku Laze Lazarevića (1035?) Sve će to narod pozlatiti  i umesto da prevede na španksi u originalu, on prevodi kao Por la patria (Za otadžbinu).

Isto tako, ukoliko prevodilac izmeni neke reči u tekstu, znakove interpunkcije, može doći do pogrešnog tumačenja teksta. Ukoliko je u originalu na kraju rečenice stavljena tačka, nema potrebe stavljati npr. tri tačke. Ukoliko prevodilac na kraju rečenice stavi tri tačke, uvodi kolebanje i neodlučnost u tekst prevoda. Za razliku od odlučne interpunkcije u originalu koje govore o oštrini i sigurnosti, uvođenjem tri tačke umesto tačke pa čak i umesto uzvičnika, prevodilac u prevod unosi meru neodređenosti, neodlučnosti. I ritam se usporava. Promena interpunkcije utiče na stilske karakteristike teksta.

Pokušaćemo da preciznije odredimo način shvatanja i tumačenja teksta:

„I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši, nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina ’radi apetita’ ili ’opružanja nogu’, ode pešice, zametnuvši prut za rame, a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka mleka. “[1]

U prevodu na španski, Rudolfa Slabog[2], sledi tekst gotovo bez izmena. Međutim na kraju druge rečenice, umesto jedne, stoje tri tačke. Tri tačke kao da očekuju još nešto, dok se tačka u izvorniku može tumačiti kao prosto prihvatanje činjenica.

Umesto „Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem“, u prevodu stoji: „Otišao je i dečko, prodavac tvrdih hlepčića, i kapetanova žena, uvelog lica... “

Nestala je ona neposredna veza između tvrdih zemičaka i bajatog lica (jer lice je postalo „uvelo“).

Dalje, „Udaljiše se i dva praktikanta, s Markom stolarom, ali ne pre nego što su prekorili gostioničara koji je tu bio prisutan, što im je poslužio u sredu napola isparelo pivo...“.

Ponovo tri tačke, iznova iščekivanje tamo gde čekanja više nema. Umesto davno (još prošle srede otvorenog) izvetrelog piva, u prevodu se govori o „izvetrelom pivu posluženom prošle srede“.

Tumačenje teksta koji se prevodi jeste odraz prevodiočeve potrebe da postane vidljiv, da se suprotstavi stalnom nalogu sopstvene nevidljivosti. Ta potreba može se ispoljiti u različitim tipovima koja se daju u samom tekstu, sa jedne, ili fusnote, napomene u dnu teksta, sa druge strane.

Tako se otvara pitanje vizure iz koje se književni tekst prevodi, perspektive u koju se prevođeni autor smešta, odnosa između kultura izvornog i prevedenog teksta, a na primeru kojim smo se pozabavili pokazuje kako prevod može preoblikovati i njegov smisao, i to menjajući upravo formalne elemente teksta, delujući na njegovo slovo.

Prevod menja ritam rečenice, njenu interpunkciju, u skladu sa jednim tumačenjem. Kroz izmenu elemenata koji imaju ulogu da apstraktnu misao vežu za konkretno, preobličene su upravo one odlike koje jedan tekst čine književnim. Izmenjena je forma teksta zarad očuvanja smisla, ali, pokazuje se, jedna jetka priča, čak sarkastičnih tonova, postala je na momente gotovo romantičarski zanesena i patriotski uznesena.[3]

---

[1] Laza Lazarević, “Sve će to narod pozlatiti“, Pripovetke, Novi Sad, 1991, str. 138.

[2] Rudolf J. Slaby, “El patriarca“, (1935?).

[3] Aleksandra M. Milić, „Preverzije“, Beograd, Rad, 1999.

Prevod slova zarad smisla - prvi deo

Da bismo preveli tekst, kao prevodioci, moramo tekst, i svaki njegov najmanji deo, najpre pročitati. To čitanje omogućava sam tekst originala. Ono nije samo tumačenje, nije objašnjenje tog teksta.

Prema rečima Valtera Benjamina, prevodiočev zadatak je da da istinski prevod. „Proziran, on ne zatamnjuje original, ne zaklanja mu svetlost, već zahvaljujući njemu čisti jezik, kao pojačan sopstvenim medijem, još punije obasjava original.“

Prevod koji je delo iskustva i promišljanja može takav biti samo ako je doslovan, ili ako je kako Benjamin nastavlja: „To može da učini pre svega doslovnost u prenošenju sintakse, i upravo ona dokazuje da je reč, a ne rečenica, prevodiočev pra-element. Jer rečenica je zid pred jezikom originala, doslovnost je luk.“*

Prema tradicionalnim definicijama, prevod je uvek veran i neveran, uvek pomalo suviše slobodan i pomalo suviše bukvalan. Zato je položaj prevodioca i prevođenja „skriven, potisnut, sramotan.“

Prema Benjaminu „sloboda se dokazuje u sopstvenom jeziku zarad čistog jezika“, i prevodilac mora sopstveni jezik da proširi i produbi stranim: potrebno je da stalno budemo svesni u koliko ogromnoj meri je to moguće učiniti, koliko svaki jezik može da se preobrazi.

Danas možemo da govorimo o svojim i tuđim iskustvima u prevođenju i o svojim i tuđim razmišljanjima o prevođenju, ali više ne možemo da sastavljamo nikakve spiskove pravila. Danas se ne može u ozbiljnom smislu govoriti o tome kako tačno prevoditi (kao što su to činili Ortega, Šlajermaher, Benjamin) već samo o tome na koje se sve načine prevodi.

·         Valter Benjamin, „Prevodiočev zadatak“, prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen, Reč 47/48, jul 1998, str. 108.