Da bismo preveli tekst, kao prevodioci, moramo tekst, i svaki njegov najmanji deo, najpre pročitati. To čitanje omogućava sam tekst originala. Ono nije samo tumačenje, nije objašnjenje tog teksta.
Prema rečima Valtera Benjamina, prevodiočev zadatak je da da istinski prevod. „Proziran, on ne zatamnjuje original, ne zaklanja mu svetlost, već zahvaljujući njemu čisti jezik, kao pojačan sopstvenim medijem, još punije obasjava original.“
Prevod koji je delo iskustva i promišljanja može takav biti samo ako je doslovan, ili ako je kako Benjamin nastavlja: „To može da učini pre svega doslovnost u prenošenju sintakse, i upravo ona dokazuje da je reč, a ne rečenica, prevodiočev pra-element. Jer rečenica je zid pred jezikom originala, doslovnost je luk.“*
Prema tradicionalnim definicijama, prevod je uvek veran i neveran, uvek pomalo suviše slobodan i pomalo suviše bukvalan. Zato je položaj prevodioca i prevođenja „skriven, potisnut, sramotan.“
Prema Benjaminu „sloboda se dokazuje u sopstvenom jeziku zarad čistog jezika“, i prevodilac mora sopstveni jezik da proširi i produbi stranim: potrebno je da stalno budemo svesni u koliko ogromnoj meri je to moguće učiniti, koliko svaki jezik može da se preobrazi.
Danas možemo da govorimo o svojim i tuđim iskustvima u prevođenju i o svojim i tuđim razmišljanjima o prevođenju, ali više ne možemo da sastavljamo nikakve spiskove pravila. Danas se ne može u ozbiljnom smislu govoriti o tome kako tačno prevoditi (kao što su to činili Ortega, Šlajermaher, Benjamin) već samo o tome na koje se sve načine prevodi.
· Valter Benjamin, „Prevodiočev zadatak“, prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen, Reč 47/48, jul 1998, str. 108.
Нема коментара:
Постави коментар