Original i prevod
Šta navodi prevodioca na to da promeni naslov? Da
li onda prevodilac naslov lišava određene simbolike? Čitani u originalu, ti
naslovi imaju i opštije značenje, koje bi za prevod bilo izgubljeno. Naslov
koji u originalu ima vrednost simbola, postaje neka vrsta poente izrečene na
samom početku. Ukoliko prevodilac izmeni naslov, kasnije može doći do problema
oko tumačenja teksta.
Rudolf Slabi prevodi pripovetku Laze
Lazarevića (1035?) Sve će to narod
pozlatiti i umesto da prevede na
španksi u originalu, on prevodi kao Por
la patria (Za otadžbinu).
Isto tako, ukoliko prevodilac izmeni neke
reči u tekstu, znakove interpunkcije, može doći do pogrešnog tumačenja teksta. Ukoliko
je u originalu na kraju rečenice stavljena tačka, nema potrebe stavljati npr. tri
tačke. Ukoliko prevodilac na kraju rečenice stavi tri tačke, uvodi kolebanje i
neodlučnost u tekst prevoda. Za razliku od odlučne interpunkcije u originalu
koje govore o oštrini i sigurnosti, uvođenjem tri tačke umesto tačke pa čak i
umesto uzvičnika, prevodilac u prevod unosi meru neodređenosti, neodlučnosti. I
ritam se usporava. Promena interpunkcije utiče na stilske karakteristike
teksta.
Pokušaćemo da preciznije odredimo način
shvatanja i tumačenja teksta:
„I sumrak se poče hvatati, a lađe još
nema. Svet koji ju je čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba
praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom što im je
točio još prošle srede otvoreno pivo.
Pođoše i kočijaši, nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina ’radi
apetita’ ili ’opružanja nogu’, ode pešice, zametnuvši prut za rame, a palac od
leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marka magazadžije ne htede sesti u kola,
već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima
je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka mleka. “[1]
U prevodu na španski, Rudolfa Slabog[2],
sledi tekst gotovo bez izmena. Međutim na kraju druge rečenice, umesto jedne,
stoje tri tačke. Tri tačke kao da očekuju još nešto, dok se tačka u izvorniku
može tumačiti kao prosto prihvatanje činjenica.
Umesto „Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s
bajatim licem“, u prevodu stoji: „Otišao je i dečko, prodavac tvrdih hlepčića, i kapetanova žena, uvelog lica... “
Nestala je ona neposredna veza između
tvrdih zemičaka i bajatog lica (jer lice je postalo „uvelo“).
Dalje, „Udaljiše se i dva praktikanta, s
Markom stolarom, ali ne pre nego što su prekorili gostioničara koji je tu bio prisutan, što im je poslužio
u sredu napola isparelo pivo...“.
Ponovo tri tačke, iznova iščekivanje tamo
gde čekanja više nema. Umesto davno (još prošle srede otvorenog) izvetrelog
piva, u prevodu se govori o „izvetrelom pivu posluženom prošle srede“.
Tumačenje teksta koji se prevodi jeste
odraz prevodiočeve potrebe da postane vidljiv, da se suprotstavi stalnom nalogu
sopstvene nevidljivosti. Ta potreba može se ispoljiti u različitim tipovima
koja se daju u samom tekstu, sa jedne, ili fusnote, napomene u dnu teksta, sa
druge strane.
Tako se
otvara pitanje vizure iz koje se književni tekst prevodi, perspektive u koju se
prevođeni autor smešta, odnosa između kultura izvornog i prevedenog teksta, a
na primeru kojim smo se pozabavili pokazuje kako prevod može preoblikovati i njegov
smisao, i to menjajući upravo formalne elemente teksta, delujući na njegovo
slovo.
Prevod menja
ritam rečenice, njenu interpunkciju, u skladu sa jednim tumačenjem. Kroz izmenu
elemenata koji imaju ulogu da apstraktnu misao vežu za konkretno, preobličene
su upravo one odlike koje jedan tekst čine književnim. Izmenjena je forma
teksta zarad očuvanja smisla, ali, pokazuje se, jedna jetka priča, čak
sarkastičnih tonova, postala je na momente gotovo romantičarski zanesena i
patriotski uznesena.[3]
Нема коментара:
Постави коментар