STIL - prvi deo

Kada prevodilac uzme neko delo da prevodi mora ga prilagoditi duhu svoga jezika. U našem slučaju je to srpski jezik. Ne možemo neke reči, fraze, itd. bukvalno prevoditi, jer ne bi imalo previše smila.

Isto tako, neke reči ili fraze treba ublažiti. Nije baš potrebno uvek englesko shit! prevesti kao sranje!. Prevodilac mora da ima osećaj koliko je to shit! snažno izgovoreno. Većinom ga možemo zaobići i jednostavno ga zameniti sa do đavola! ili tome slično. Žargon je opravdan ukoliko se upotrebljava s merom.

Ukoliko neko prevodi titlove, mora imati osećaj za umereno i pristojno. Niko ne voli da dok sa decom gleda neki film pročita imena određenih polnih organa, psovke i dr. koje ne želim da navodim.

Sledeće, kada se prevodi neki tekst nije potrebno prevoditi svaki put ličnu zamenicu.

Ona je uzela svoju knjigu i odnela je u svoju sobu i spustila na svoj radni sto.

Ok, shvatili smo da to sve pripada njoj. Mnogo je lepše: „Uzela je knjigu, odnela do sobe i spustila na sto.“

Što manje ličnih zamenica to bolje!

Pre neki dan sam naletela na ovakvu rečenicu: „Slušao vam je svaku reč, usredsređen na vas i samo na vas, i nije vam uskakao u reč.“ Pokušajte da je pročitate bez lične zamenice, bolje je, je l’ da?

Slušao bi svaku reč usredsređen i nikada vas ne bi prekidao…

Prevodilac ima pravo da tekst prilagodi duhu jezika, ima pravo da izmeni rečenicu, ne naravno previše, ali taman toliko da ona zvuči sasvim lepo a da joj se značenje ne promeni.

Kada se radi lektura – lektor ispravlja tekst onako kako on smatra – a sa strane stavlja određene komentare koje će kasnije prevodilac da pročita. Prevodilac ne mora uvek da se složi sa lektorom. Lektor samo daje predloge za pojedine izmene, a prevodilac je onaj koji ih na kraju prihvata ili ne.

Ali šta se dešava kada lektor radi sam, bez pomoći prevodioca. Onda se najviše oslanja na iskustvo i osećaj. A izdavač na kraju odlučuje.

Ima još puno primera – tek smo počeli.

Vratićemo se malo na birokratizaciju jezika. Nje nikad dosta. Zato lektor mora da je prepozna i da je jednostavno zameni normalnim i jednostavnim izrazima. Daću nekoliko primera:

Vršiti procenu – proceniti

Doći do pobede – pobediti

Izraziti želju – poželeti

Finansijska sredstva – novac

Doći do susreta – susrešće se

Električna energija – struja

O tom pitanju oni su istog mišljenja kao i mi. – U vezi s tim pitanjem isto razmišljamo.

Pleonazam:

Dok čitam neku knjigu mozak mi radi 200 na sat i automatski ispravlja greške koje je lektor trebao da ispravi. Evo ih neke od najčešćih:

N:                                           P:

još uvek                              još, i dalje

po prvi put                         prvi put, ali po drugi put, po treći put

oko desetak                      desetak ili oko deset

vremenski period             period

podići gore                        podići

pomislio u sebi                  pomislio

tačka gledišta                    gledište

čak štaviše                        čak ili štaviše

izaći napolje                      izaći

u svom životu                   u životu

Nepravilno je reći: „Želite li kafu za poneti?“ Odgovorićete: „Da ponesem“.

Isto tako, lektor ne sme da pravi grešku u razlikovanju kojeg i koga. Kada naletim na takve greške odmah posumnjam da je knjiga uopšte i prošla kroz ruke lektora.

Oblik akuzativa kojeg(a) koga sme se upotrebljavati samo za živa lica.

Čovek koga smo sreli.

A kada se zamenica odnosi na nešto neživo, mora zadržati oblik koji.