Upotreba glagola slomiti se, razbiti se, slupati, smrskati

Kada su svi u porodici filolozi teško je da vas zaobiđe komentar u vezi sa pravopisom. Moj stric, Srpko Leštarić, izvrstan prevodilac sa arapskog jezika (i sa još mnogih drugih), i poznavalac pravopisa i stila, inače pominjan već u postu Teorija prevođenja, dao je veoma dobar i koristan komentar u vezi sa glagolima slomiti se i razbiti se.

„Glagol(i) „(s)lomiti (se)“ mogu se vezivati SAMO za duguljaste (možda smemo reći „jednodimenzionalne“) objekte: koplje, štap, ruka, noga, vrat (izuzetak je srce, pod uticajem stranih „mustri“, jer ja pretpostavljam da je taj okamenjeni izraz nastao putem doslovnog prevoda, kao kalk);

Bilo šta „dvodimenzionalno“, tj. široko, pločasto, može se samo razbiti a nikako slomiti, dok ono što je kratko a debelo i široko, dakle – grudvasto („trodimenzionalno“) može se slupati, smrskati, razmrskati, mada i razbiti, a opet se ne može lomiti ili slomiti.

To je iz mog eseja Nevaljali originali, ima ga na mom sajtu (srpkolestaric.com), povodom neispravne kolokacije „slomiti jaje“:

Glagoli slomiti (se) i polomiti (se) mogu se odnositi na prut, koplje, mač, ruku, rebro, kičmu, vrat – ono što je duguljasto a krto (izgleda da mi i volju, pa i srce, zamišljamo jednodimenzionalnim, jer se na srpskom i oni mogu lomiti i slomiti); ne verujem piscima – a prevodilac je pisac prevoda – kod kojih se može slomiti štogod okruglo, kockasto ili, uopšte, trodimenzionalno: glava, boca, lonac, jaje; takvi objekti se (pogotovo ako nisu kompaktni, već šuplji) mogu razbiti, probiti, smrskati, zdrobiti, pući, kao što se i ono što se doživljava kao dvodimenzionalno (prozorsko okno, vrata, pod) može razbiti, probiti, prolomiti itsl., ali nikada slomiti. Ovo je  tipična kolokaciona greška u govoru jednog dela mlađe urbane populacije, koja nije prihvatila dodir s delima i jezikom Vukovih zapisa, a rasla je u dijalekatski nehomogenoj, doseljeničkoj sredini u vreme raspada školskog sistema; no, to se nikako ne može odnositi na profesora Božovića, koji je, doduše, dijalekatski heterogeno orijentisan, ali je doktorirao na pojavi Arapina u našoj narodnoj književnosti.“

Razbijeno ogledalo i slomljeno srce

Koliko obraćate pažnju na pravopis dok čitate knjigu? Pretpostavljam da, ukoliko ste filolog i prevodilac, obraćate pažnju da li je izvršena lektura. 

Pravo pitanje je da li uočavate pravopisne greške? 

Mislite da nagrađeni pisci (domaći) ne mogu da pogreše? Ili da njihovom delu nije potrebna lektura? Kod jedne naše poznate spisateljice pronašla sam veliki broj pravopisnih grešaka, i to su se pojavile greške koje ni u snu ne bi smele. 

Odakle sumljiv umesto sumnjiv? I zašto slomljeno ogledalo, kad ono može biti samo razbijeno?

Slomljena noga da, slomljeno srce da, ali ne i ogledalo. Da li profesor srpskog jezika koji je nominovan za Ninovu nagradu sebi sme da dopusti duplu negaciju ni ne u rečenici? Mislim da ne. Mislim da svako dalje čitanje tog dela postaje jedno veliko razočaranje. 

Zatim, da li izdavač sebi sme da dopusti takav propust? Očigledno sme. Jer ko uopšte i obraća pažnju na pravopis? E pa, ima nas i takvih. 

Sumnja – komp. sumnjiviji

Razočarenje: P 1960 i 1993: razočarenje i razočaranje: P 2010: razočaranje, bolje nego razočarenje.

Napomena: iako oblik razočarenje nema pravilnu tvorbu (po tipu gl. imenica koje se grade od nesvršenih glagola na –iti/eti: krstiti:krštenje, izvršiti: izvršenje), kao takav ušao u govor, I može se smatrati leksičkim slučajem, a ne pravilnom tvorbom.

Možda: P 2010: pogrešna je upotreba sadašnjeg vremena umesto budućeg: Možda ga nađem.

Pomoći: pomognem; imp. pomozi ne pomogni.

     

Jezičke nedoumice - glagol trebati; pisanje tačke uz cifre; pisanje datuma

Glaglol trebati:

Upotrebljava se bezlično ako je u spoju s glagolom, npr:

 “Svi treba da dođu” (ne: trebaju).

 “Trebalo je da znaš” (ne: trebao si).

 “Trebalo bi da razmislimo” (ne: trebali bismo).

 Ako nema drugog glagola, trebati se menja normalno kroz sva lica:

 “Ne trebaš mi”, “Trebao mi je njegov savet”, “Šta su vam trebali ključevi?”

 Dopušteno je i kao prelazan glagol, npr:

 “Trebaćemo vas”, “Trebao sam novaca”, “Trebate li nešto?”, mada je u tom slučaju bolje: 

“Trebaćete nam”, “Trebalo mi je novaca”, “Treba li vam nešto?”.

U odnosnim rečenicama kao: 

“Evo imena ljudi koji su trebali da govore”, pogrešan je lični oblik su trebali, ali ne bi valjalo ni “koji je trebalo da govore”, jer se ne slaže sa subjektom u množini. 

U takvom slučaju jedini izlaz je da se trebati zameni nekim drugim glagolom (imati, morati, itd.).  

Tačka uz cifre:

Kada se u pisanju višecifrenih brojeva odvajaju grupe od po tri cifre, u matematici se to čini praznim prostorom (belinom), npr. 5 721 32 850 000 itd.

Izvan stručnih tekstova običnije je i praktičnije odvajanje tačkom: 5. 721; 32.850.000.

Ni tačkom ni belinom ne razdvajaju se četvorocifreni brojevi koji znače godine.

Tačkom posle arapske cifre označava se redni broj: 40. Predsednik SAD, mesto u 17. redu, 6. juna 1944. godine, itd. 

U složenicama kao 30-godišnji, 12-mesečni piše se crtica a ne tačka. Tačka se izostavlja ako neposredno posle rednog broja dolazi još neki znak interpunkcije (zarez, crta, zagrada), npr:

 Rat za špansko nasleđe (1701–1714), primedbe na 3, 9, 15, 22 i 31. strani;

To ne važi za početnu zagradu, npr: “1983. (godina naftne krize)”, jer je ona od broja odvojena belinom. 

Posle rimskih brojki ne stavlja se tačka (pa ni kad označavaju mesece), osim u naslovima poglavlja, odeljaka i sl. 

Kada se broj i naslov nalaze u istom redu, npr.: 

I. UVOD, II. EVROPA, III VANEVROPSKE ZEMLJE.   

Tačka se piše između broja sati i minuta, npr:

9.30, 11.15, itd. Ne sme se u tim oznakama upotrebljavati zarez.

Datumi:

Pri pisanju ciframa mogu se sva tri broja označiti arapskim ciframa s tačkom, ili se mesec označava rimskim brojem bez tačke:

4. 10. 1957. ili 4. X 1957.

Nije neophodno iza poslednjeg broja dodavati reč “godine” ili “god.”.

Pisanje nule ispred jednocifrenog broja, 07. 03. 1982. nije preporučljivo izvan tehničkih tekstova i poslovne korespondencije.

Između imena mesta i datuma uvek se piše zarez, npr: Vršac, 25. VII 1971.

Jugoslovenskim i međunarodnim standardom propisan je redosled: godina – mesec – dan, npr:

1997 06 25. Takav način pisanja primenjuje se u tehničkoj dokumentaciji, kompjuterskim izvodima i sl., ali nije pogodan za upotrebu u običnom tekstu.